Камена књига предака

До савезничког бомбардовања, њена фамилија, по оцу, живела је у Његошевој 10. Тако богата породична историја и родослов, испреплетана са променљивом друштвеном и често нестабилном политичком климом, тешко неког може да остави равнодушним. Јелена Влаховић, оперска певачица, стасавала је на миту о Трећој гимназији, где су почеле демонстрације 27. марта 1941. године. О руским емигрантима из суседства, кафани "Ариље" где су се окупљали стари Солунци, а говори се да је долазио и Дража Михаиловић.

Деда Богић Влаховић, централна фигура породице, библиофил на чијим полицама је било послагано преко десет хиљада ретких књига, међу сиротињом запамћен и као велики добротвор, крајем 19. века пристигао је из кршне и каменом пресвучене Црне Горе. Свој иметак није трошио на грађевине. Није градио, још мање се трудио да квадратне метре удвостручи и  убележи у катастарске књиге. Људе је сматрао за највећи капитал. Кућа у Његошевој улици на Врачару била је пространа, отворена, салонска и под рентом.

Лазарица давала племенитост

У Чегарску улицу на Звездари дошли су када су постојале само једна троспратница и двоспратница. Примадона београдске Опере, мецосопран драмског набоја, харизматична црнка изузетне спољашњости, смирености, широка знања и интересовања, са прозора у броју 6 имала је читав град као на длану. Од Цркве светог Антуна, препознатљиве по архитектури округлог звоника рађеној у црвеној цигли у оближњој Брегалничкој улици, преко касније изграђеног Храма Светог Саве, до скупштинских здања, ширила се београдска разгледница.

– Рођена сам на  Булбулдеру. Моји су ту дошли 1947. године. Све радости, туге, умирања најближих везују ме за Чегарску. Та улица спаја некадашњу Баје Секулића, сада цара Николаја и Димитрија Туцовића. Звездара је, из времена с краја турске владавине и почетка Београда из доба кнеза Михаила, била место где су се налазили виногради, баште, летњиковци. Породичне куће са баштама оправдавају стари назив Булбулдер, Славујев гај. Између два светска рата, Звездара је почела да добија физиономију периферије. Када се  градио Бели двор,  постојала је расправа да ли то да буде на Дедињу или Звездари, где је сада Опсерваторија. Из  стратешких разлога карта је пала на Дедиње. Историјски моменат одлучио је да се иде дубље у Шумадију. Чегарска је једна од оних мирних, попречних улица. Пуна жагора, деце, магнолија, багрема, јасмина. У непосредној близини је мала црква Лазарица, чија звона су се чула за свако јутрење и ноћење. Одређивала су дане и сате, давала темпо живота, племенитост времену у коме смо живели. Чегарску су обележиле моје највеће туге, несреће. У том стану до 1999. године боловали су и умирали мени најближи. Као да чујем бат корака и карактеристичан кашаљ свога оца. У близини Чегарске је и Ново гробље. Сматрам га значајним историјским спомеником. Јер, живот је такав, ко се није родио, тај неће ни умрети. Наша обавеза је да памтимо. Као дете сам одлазила са оцем на Ново гробље, обилазили смо породичну гробницу. Међутим, саставни део мога одрастања је била прича и о Илији Коларцу, Николи Пашићу, капели војводе Путника. О пирамиди Бранислава Нушића. Споменику белогардејцима изгинулим 1914 – 1918. године. Русима који су обележили Београд између два рата и после тога. Изградили темеље у свим областима науке и културе, посебно балет и оперу, сликарство и остале гране људског стваралаштва. Поред спомен-обележја, битних за овај град, народ, упознала сам и анонимне споменике, изузетне вајарске вредности. Већ тада сам се учила ономе што нас све чека. Није фраза. Велика је истина да без прошлости нема будућности. Све то сазнавала сам, само наизглед успут, између путељака Новог гробља. И данас често одлазим тамо  – Јелена Влаховић оцртава окружење улице у којој је духовно стасавала.

Суштина па естетика

Примадона која је Штраусовом "Саломом" и гала концертом одржаног протеклог викенда спустила завесу на овогодишњу сезону у Народном позоришту, последњих шест година живи у Пожаревачкој улици на Врачару. 

– То време је обележено новим местом. У близини је много тога, посебно бих издвојила   блок факултета – Грађевински, Архитектонски, Електротехнички који блистају по ноћном осветљењу. Сматрам да они, не само изгледом него и квалитетом спадају у најбоље у Европи. Дају изузетне интелектуалце, као и Медицински факултет. Међу лекарима има доста људи који су паралелно студирали Музичку академију, а свакако чине дивну публику на оперским представама – констатује она. Уметница не припада кружоку оних који од реченице –"Ја сам рођени Београђанин" себи прави професију. Предлаже да се екскурзије за ученике, уместо по иностранству за почетак, организују по Београду.

– За похвалу је мењање физиономије града, али Београду није потребна само естетика. "Шминкерске" промене би требало да дођу после суштинских. Саобраћај је огромна "рак рана" овог града, и то у времену када је трамвај постао атракција у осталом делу света – наглашава примадона која идеју о измештању зграде Опере са Трга види као нецивилизацијски чин.