План кован у више блокова

Први пут у нашим затворима се догодило да се велики број притвореника у исто време и на исти начин самоповреди зашивањем уста. Притвореници су овако симболично хтели да покажу да желе да ћуте или пак да немају потребну комуникацију. У сваком случају, хтели су да направе ексцес који ће привући пажњу и узнемирити ширу јавност.

Ово је за "Политику" рекао психолог Зоран Стевановић са Института за криминолошка и социолошка истраживања, поводом недавне ситуације која се догодила у Окружном затвору у Београду. Подсетимо, 65 притвореника је себи зашило уста, а 320 њих одбијало затворску храну протестујући, између осталог, због лоших затворских услова у којима бораве.

Као човек са дугогодишњим искуством директора Управе за извршење заводских санкција, на чијем је челу био од 1992. до 2001. године, Стевановић каже да овај протест није био спонтан нити добровољан од свих притвореника.

– Највероватније је неко од доминантних притвореника, такозваних вођа, дошао на идеју да би управо овако требало извршити притисак на правосуђе и управу, али у исто време и на јавност. Претпостављам да је план кован у више соба и блокова у затвору, као и да је за сваки део неко био задужен да то оствари. Идеју су реализовали појединци, а остали нису имали снаге да се супротставе. Због тога је неколико притвореника највероватније ушивало ове друге. Тешко да је појединац могао да се супротстави или "не сагласи" са осталима. Заправо, у таквим ситуацијама настаје колективна хистерија када је бес јако велики што утиче и на лакше подношење болова – каже Стевановић и додаје да ни у другим земљама у последњих 20 година није било самоповређивања таквог обима, а да су код нас до сада били забележени само појединачни случајеви.

Три групе фактора

Према речима нашег саговорника, протесте великог обима по правилу није могуће извести без учешћа формалног система.

– То значи да су неки од запослених били у блиским контактима са притвореницима који су организовали протест и да су они, највероватније, преносили информације. У ранијим протестима који су се дешавали у Окружном затвору учешће запослених је утврђено, али су неки у судском поступку враћени на посао – објашњава Стевановић.

Када је реч о мотивима притвореника за овакву побуну, наш саговорник напомиње да постоје три групе фактора које су могле да утичу на појаву овог протеста. То су, каже Стевановић, опште стање у друштву, проблеми који постоје у затворима у Србији, а посебно у ЦЗ-у, као и лична и психичка стања притвореника.

– Друштвене промене, које не заобилазе ни затворски систем, дају како позитивне тако и негативне резултате у смислу несналажења, постављања неодговарајућих кадрова, као и недовољне координације. То се одражава на стање у друштву, па самим тим и на затворски систем. Такође, сведоци смо сталног прозивања, нападања и критике правосуђа, државних органа, институција и појединаца, чиме се генерално ствара јако лош утисак о држави и њеном систему – објашњава Стевановић.

Неодговарајући услови

Један од мотива протеста је, каже Стевановић, свакако то што у затвору борави велики број притвореника, њих више од 700, који су смештени у неодговарајућим условима који се у летњим месецима вишеструко погоршавају због високе температуре.

– Трећи, али не и занемарљиви узрок овакве побуне је и психичко стање притвореника који живе у неизвесности шта ће бити с њима. Не знају да ли ће бити осуђени или не, размишљају како да обезбеде средства за адвокате, питају се како њихова породица све то доживљава, како саопштити деци, како сачувати углед и ауторитет. Познато је да је притвор најтежи део проведен у затвору, због чега управо притвореници испољавају велику анксиозност и спремни су да себе жртвују како би показали да нису криви и да су грешком у затвору. Зато је код њих солидарност много већа него код других категорија затвореника – нагласио је Стевановић.

Будући да је протест у ЦЗ-у утихнуо, наш саговорник каже да се сада могу појављивати само појединачни случајеви новог протеста у облику самоповређивања сечењем или гутањем страних тела, али да неће доћи до теже и масовније побуне.

– Уколико би опет дошло до масовног протеста то би значило да се у случају који се догодио није открио организатор. Такође, било би очигледно да на протест има утицај неко ван затвора што би значило злоупотребу притвореника у друге сврхе од чега они не би имали никакве користи. Њихови услови боравка у затвору и други проблеми не би били ни овом приликом решени – тврди Стевановић.