Тријумф без титуле

Од нашег сталног дописника
Берлин, јула – Медији и политичари чине све да Немци из губитничког шока изађу као победници, иако ће данас, кад се завеса спусти на светску фудбалску сцену, на трону стајати неко други.

За њих су минулих тридесет дана представљали право откровење. Био је то, заиста, величанствен сусрет са светом, који се нашао "у гостима код пријатеља" – званичан слоган велике фудбалске смотре – али и потпуно неочекивани сусрет са собом самима.

Земља коју је њена канцеларка означила као "случај за санацију", и,  готово, банкротство, открила је наједном еруптивну енергију оптимизма, разуздане карневалске ведрине и неспутаних националних емоција, које су, у мору застава, повремено досезале до граница нескривене стрепње.

Овај народ се није излио само на улице и тргове – на једном једином месту, а таквих је било у свим немачким градовима, на булевару 17. јуни, доле до Бранденбуршке капије, у ноћи велике наде и фаталног пораза, пред огромним екранима нашло се милион људи – него и из самог себе.

Друго немачко лице

Свуда се, као национални рефрен, понавља да је Немачка "показала свету једно друго лице", при чему се (по)најмање мисли на фудбал, иако се примећује да је и ту "феномен Клинсман", нека мешавина генералштапске прецизности и заводљиве чаролије, направио оштар рез у односу на традиционалну представу о немачком фудбалу "у оклопу".       

И док се у данима пре хладног италијанског туша на улицама славило, бучно и заразно, до зоре, те ноћи се разуздана река наједном и неочекивано повукла у сопствено корито. Људи су, потпуно занемели, готово бежали у сопствене станове, као у склоништа. А онда је кренула готово програмирана кампања "брисања суза" и националног тешења.

Главу горе, поручивали су листови, посебно патетично и нападно они вечерњи и булеварски, а они сериознији аналитички процењивали шта би од духа велике немачке духовне, и националне, "ренесансе и препорода", могло да се "пресади", кад "летња бајка" мине, у опору свакодневицу и политику, лишену инвенције, срчаности и визија.

Како би било лепо, констатовао је у својој новинарској колумни Франц Бекенбауер, моторна снага велике фудбалске смотре, кад би бар мало од ове чаробне атмосфере остало и после финала. Тада бисмо, закључио је кајзер, могли заиста да кажемо како је мундијал "покренуо више него што смо сви ми могли да сањамо".

Медији су ређали разлоге због којих би Немци заиста могли да буду поносни, а један високотиражни лист је сабрао њих педесет који, ето, потврђују да су Немци тријумфатори и без победе и, једноставно, "најбољи".

Списак тих разлога и аргумената, нека мешавина пркоса и надмености, иако у многим детаљима, од којих ћемо неке споменути, бизаран, свакако је илустративан. Немци су, тако, најбољи: зато што су имали најмлађи тим на првенству и што ће 2010. "сигурно бити светски шампиони", зато што ће, пре тога, 2008, вратити мило за драго Италијанима, и постати европски прваци, зато што "само они" имају "фудбалског кајзера", што најбоље пуцају пенале, имају најбољу голманску резерву (Оливер Кан) на свету, имају "најлепшу химну на свету", што су до полуфинала стигли "без иједног црвеног картона",  зато што је "лопта немачка" (Адидасов производ).

У ређању "непобитних аргумената", следи ода навијачима. Показали су да могу да приреде најлепше феште, са њихових аутомобила се вијоре заставе, освојили су срца (тв) гледалаца широм света, они немају само 23 играча (колико је требало званично пријавити), него осамдесет милиона (колико Немачка броји становника) који иза њих стоје, што је немачко пиво у оваквим ситуацијама укусније од (италијанског) вина.

Победници без победе имају "најлепше стадионе на свету", они играју мушки, а не као мекушци, који при сваком додиру падају с урликом (следи мала освета: "као Италијани"), знају да се "на поразима усправља и расте", знају да снови могу постати стварност, код њих "хулигани немају никакве шансе", само код њих толико телевизијских гледалаца седи крај малих екрана у време фудбала (осамдесет одсто, или 30 милиона, пратило је утакмицу Немачка – Италија), њихов стрелац Мирослав Клозе дао је највише (пет) голова, њихови навијачи ће на следеће светско првенство путовати у толиком броју да ће свака утакмица националног тима бити као "на домаћем терену".

Канцеларка научила шта је офсајд

У ређању разлога за неговање (овде посебно наглашеног) победничког духа, праве се поређења са другима. "Бићемо увек бољи од Холанђaна", наши играчи нису пренемажући лепотани, "као на пример Бекам", организовали смо "најбоље светско фудбалско првенство свих времена", при чему се констатација поткрепљује цитирањем шефа Фифе Блатера, али и похвале које стижу с оне стране Ламанша, одакле су најчешће стизале само отровне стреле, само Немци имају "принца у тиму", Подолског, само они имају тренера коме не смета што му је радно место удаљено 9.330 километара (Клинсман живи у Калифорнији, податак који је, у припремама за првенство, многима веома сметао), нико није демонстрирао тако "офанзиван фудбал" као они, што ће следећи пут издржати пуних 120 минута, а не само 118 (време кад су Италијани постигли гол).

У истицању предности над осталима, нису заборављене, наравно, ни жене. Нигде на свету се толико као овде не разумеју у фудбал, па је и сама канцеларка схватила шта је – офсајд.

Уз опаску да сада "сваки Немац има заставу код куће", упућене су похвале небу: шампионат се одвијао у најбољим временским условима откад ово такмичење постоји. У кафанским баштама, и разговорима, то се, с обзиром на уобичајено тмурно немачко небо, означава као "право чудо" и – могући руски поклон. Овде се, наиме, памти да Руси, у време великих парада на Црвеном тргу, успешно "растерују облаке".

Велика завеса данас пада. Гости се разилазе. Немци остају сами са собом, а ту им је често нелагодно и – тесно.