Блуз, гол и рокенрол

Опет је то урадио: други пут, као срце и мозак француског националног тима, избацио је легендарне Бразилце из битке за фудбалску круну света. Хладно, као да је то сасвим природно. И мада понавља како "није најбољи фудбалер света" – упркос чињеници да му је ФИФА три пута одала то признање – управо подиже енергију Француске, која ће експлодирати ако вечерас његов искусни тим победом над атрактивним Италијанима славодобитно понесе пехар Светског купа.

Но, и без тог жељеног и Галима тако потребног хепиенда – у тренуцима дефетизма и осећаја блуза међу великом нацијом – остаће генератор њеног буђења вере у бољу будућност својим капацитетом да инспирише и тим и сународнике. Као пре осам година, када је уз поруку "Зизу председник" његов лик осветљавао Тријумфалну капију усред Града светлости.

Да је он "рекламирао" Устав Европске уније – говорило се и писало не без основа – Французи би га пре годину дана можда и референдумски прихватили. Кажу да носи својеврсну "бакљу", лик је који би, чини се, природно "легао" на евро новчић.

Зинедин Зидан (34), фудбалски мађионичар чији трансфер у Реал Мадрид пре три године – за 66 милиона евра – и данас остаје финансијски непревазиђен, одлуком председника Ширака 2004. постао је витез Легије части. У земљи која "негује" и расисту-ксенофобичара Ле Пена, свака победа француског националног тима у тој глобалној игри је и пораз за десничарски екстремизам. Јер, већина у тиму су "обојени" Французи.

Мада чине око десет одсто Француза, земља са највише имиграната муслиманског порекла у Европи (углавном из бивших колонија северне Африке), не негује их још и у политици, на телевизији, бизнису, у естаблишменту. Отуд и недавне побуне тих маргинализованих, необразованих и беспослених младих из предграђа широм државе. Не и у Марсеју, рецимо, где је рођен Зизу као муслиман алжирског порекла – који је толико пута био повод за свирање најлепше химне на свету, Марсељезе.

Јер, он промовише и расно-религиозну толеранцију, посебно међу младима и у личном животу: ожењен је хришћанком, Францускињом шпанског порекла – кога су, онда, њихова четворица синова? Французи, рећи ће славни брачни пар, који намерава да живот настави нешто јужније, у Шпанији. Да ли ће имати двоструко држављанство, или бити једноставно Европљани?

Да, играће финале против Италијана у Берлину на стадиону који је изградио Хитлер за фамозне Олимпијске игре 1936. Али, то је данас други стадион, као и сама земља: Немци су коначно престали да брину о својој трагичној кривици за два светска рата, заволели су црно-црвено-златну заставу која се вујори на сваком ћошку, уживајући и у улози домаћина највећег спортског фестивала на свету. Неонацисти су на маргинама, толико да су на извесне звиждуке једном од "обојених" добили његов хитлеров отпоздрав.

– Када већ Енглези нису могли, желим да победе Французи, "наш стари слатки непријатељ", јер би то вратило веру нације у радост живота, а Зизу би помогао трансформацији француског става према својим сународницима друге боје коже или вере – пише Тимоти Гартон Еш, историчар са Оксфорда у колумни "Гардијана".

Фудбал уједињује више него што раздваја. Он јесте врста својеврсне племенске игре, али заставе и химне су патриотске више него националистичке. Нето ефекат је позитиван. Уосталом, Најки и Адидас, као главни спонзори Светског купа у Немачкој – коју сада и канцеларка Меркел, често виђена у ВИП ложи уз гостујуће државнике, рекламира и као креативну земљу идеја – уложили су у рекламне кампање 300 милиона долара, највећу суму у историји спорта. Пропорционално том највећем окупљању света: 32 милијарде кумулативних телевизијско-интернет гледалаца и три милиона на стадионима у 12 немачких градова.

У оном главном, Берлину, вечерас ће Зизу од искрене скромности и склон бегу од рефлектора славе, стидљив по сопственом признању, инспирисати своју екипу дугиних боја за коначан тријумф. Да ли ће бити у форми – што је привремена ствар, видеће се. Али, класа, њему тако својствена, је трајна.

Неће, засигурно, играти као први мушки модел Диора, већ главом и срцем, "хладно" како често описују спортски коментатори. Са дресом број 10 биће у фокусу камера и света. И као највољенији играч генерације – пише "Либерасион". Сама ФИФА већ га је подигла до најбољег европског фудбалера последњих пола века. Недавно је одиграо последњу утакмицу за Реал Мадрид, када су му овације навијача на стадиону "Сантјаго Бернабеу" измамиле сузе. Сада то може да се понови – игра последњу утакмицу за Француску, за хепиенд. За тај повратак вере у радост живота нације. Прерастање блуза у рокенрол. Постао би својеврсно божанство, мада ће остати икона "поезије у покрету" и у супротном. Фудбал је ипак, кажу, више од игре. За Француску данас – посебно.