Заборављена идеологија

Кина у трговини са Аустралијом претекла САД и ускоро ће своје нове нуклеарке снабдевати аустралијским уранијумом

Кина је у трговини са Аустралијом претекла САД и постала, одмах после Јапана, главни аустралијски економски партнер. Две земље се припремају да, вероватно већ од идуће године, установе систем слободне трговине, у коме међусобна размена робе не би била ограничена царинским тарифама и увозним квотама. Аустралија ће тако слободно моћи да извози све што произведе на тржиште од 1,3 милијарде људи, док ће Кина у Аустралији имати партнера са најкомплементарнијом могућом привредом.

Врхунско изненађење у низу билатералних аранжмана у последњих неколико година представља споразум о испоруци аустралијског уранијума за тридесетак кинеских нуклеарки, чија је изградња предвиђена до 2020.

Ово су недавно са задовољством могли да констатују премијери Џон Хауард и Вен Ђијабао на свечаности у Шенџену поводом изградње терминала течног гаса који ће Кина, у наредних 25 година, увозити из Аустралије. Споразум о течном гасу, вредан милијарду долара, досад је највећи појединачни аранжман о извозу једне врсте робе који је Аустралија икада закључила.

Од 1996, откако се налази на челу конзервативне владе у Канбери, премијер Хауард је седам пута у службеном својству посетио Кину. Кинески премијер Вен боравио је последњи пут у Аустралији у априлу, када је и закључен споразум о испорукама аустралијског уранијума Кини. Кина је прва земља ван западне интересне сфере којој је Аустралија – иначе по традицији, још од Првог светског рата, најлојалнији амерички савезник у пацифичко-азијском региону – допустила да инвестира свој капитал у аустралијске руднике уранијума. Сама Аустралија нема нуклеарну индустрију, али поседује 40 одсто светских резерви уранијума, најважнијег стратешког материјала данашњице.

Ослонац енергетске безбедности

Кинеско-аустралијска робна размена расте у последњих пет година по стопи од 30 одсто. Прошле године досегла је вредност од 38 милијарди аустралијских (27,3 милијарди америчких) долара. Кина је досад из Аустралије увозила гвоздену руду (из рудника у које је инвестирала), течни гас и врхунске пољопривредне производе, а извозила превасходно робу широке потрошње. Аустралија је била прва развијена земља чије је тржиште преплавила кинеска индустријска роба.

Сада увоз већих количина гаса и уранијума из Аустралије постаје значајан ослонац енергетске безбедности Кине. Она настоји да ојача алтернативне изворе енергије, јер је већ постала други светски увозник нафте, после САД, док број термоелектрана – иако угља има у изобиљу – мора да ограничава због пооштрених мера за заштиту животне средине.

Економска сарадња између две земље, предодређена да траје, дугорочно је подредила себи и све друге области живота. У Аустралији се на студијама налази 80.000 младих Кинеза. Прва страна земља коју кинески туристи посећују јесте Аустралија. Аустралија је и прво иностранство из којег су, родбини у Кини, стигле прве девизне дознаке кинеских "гастарбајтера".

Зашто Кина, а не Индија

Политички аспект кинеско-аустралијских односа на неки начин је још занимљивији од економског, јер одражава спремност обе земље да хладноратовско идеолошко наслеђе предају историји.

То се најбоље види по ставу Канбере приликом доношења одлуке о продаји уранијума Кини. Упитана због чега сматра да може да продаје уранијум комунистичкој Кини, а не и демократској Индији, коју однедавно и Американци помажу нуклеарном технологијом, аустралијска влада је имала занимљив одговор. Прво, Кина је већ била нуклеарна сила кад је постала стална чланица Савета безбедности УН и потписница је Споразума о неширењу атомског наоружања, што Индија није. Друго, у Канбери се верује да ће Кина своје нуклеарне реакторе користити у мирољубиве сврхе и да јој није потребан аустралијски уранијум за оружје које је већ произвела уз помоћ сопственог уранијума.

Кад анализирају приступ "слободног света" Кини, Кинези праве знатну разлику између ставова Америке и Европе, а Аустралију издвајају по недвосмисленом ставу који је за Пекинг најбитнији: Канбера не види "кинеску претњу" аустралијској безбедности и не стрепи од ње. То је најважнији предуслов за јачање узајамног поверења.

Није то речено само Кинезима. Аустралијски министар спољних послова Александер Даунер отворено је почетком године, пред сусрет са шефовима дипломатије САД и Јапана, изјавио да његова влада "не сматра да успон Кине као силе представља опасност по безбедност Аустралије".

Други аустралијски спољнополитички став, који је у Пекингу био изузетно добро примљен, изражен је у уздржаности Канбере према спремности САД да стану у одбрану Тајвана у случају да дође до заоштравања односа дуж Тајванског теснаца. За Аустралију постоји само једна Кина.

Најзад, док САД развој односа са Кином условљавају демократизацијом, владавином права и већим поштовањем људских и грађанских права, а Европа лакше разуме кинеску тврдњу да су стабилизација друштва и излазак нације из сиромаштва важни предуслови демократизације, Кинези и Аустралијанци нису, за унапређење својих односа, трошили време на идеологију.