Пас Мали спасао баки живот

Да није било пса који се одазива на име Мали сигурно не би више било ни баке Вере Бајић (88) из Високе улице у Земуну. Овај четвороножни пријатељ лајањем је у недељу упозорио своју власницу на невољу која им се спрема и на време је извео из собе која се неколико тренутака по њиховом изласку урушила. У овој кући, старој више од сто година, зиданој од трске и блата, више не може да се живи па је бака привремено смештена у соби хотела А. Д. „Централ”, а верни Мали и даље чува кућни праг.

– Вече пре него се догодила незгода пустила сам, због хладноће, Малог у кућу да преспава. Негде око девет часова, док сам још лежала у кревету и гледала ТВ програм, он је почео да цвили, скаче по кревету. „Прекорила” сам га што по зими хоће напоље и устала да му отворим врата. У том тренутку зид иза мојих леђа почео је да се руши. Стала сам насред собе и гледала како комади падају око мене. Цела просторија била је испуњена густим облаком прашине. Мали је изашао кроз неку рупу, али се вратио по мене. Стајао је и лајао и као да ми је показивао куда да изађем. Послушала сам га и прошла кроз отвор кроз који се и он извукао – прича бака Вера.

После тога је, каже, отишла код комшија који су обавестили полицију и друге службе.

– У незгоди се нисам повредила, али су ме јуче за сваки случај посетили лекари. Мало ми „прескаче срце”, али је све остало, хвала богу, у реду. У хотелу су ми рекли да могу да останем колико је потребно и да ће помоћи у обнови куће. Посетили су ме и људи из Црвеног крста, а сестричина ми каже да су у општини обећали да ће покушати да ми за десетак дана оспособе другу кућу у мом дворишту. Не желим нигде да идем. (/Slika2)Ту сам живела цео свој живот и ако бих отишла чини ми се да бих истог трена умрла. Када је пре неколико година суседову кућу прогутало клизиште, нудили су паре да продам кућу, али нисам хтела – истиче бака.

Њен дом је, прича она, међу првима изграђен у Земуну.

– У овој кући рођен је и мој отац. Овде никад нисам имала воду, па сам је доносила од комшија или са гробља. Сад ми у томе помажу и комшијска деца. Много их волим, а и она мене. За разлику од других суседа који су их обично грдили кад у двориште падне лопта, ја сам знала да им кажем: „Ко поломи прозорско окно – поправиће”, па би они због тога брзо и отишли – кроз осмех прича бака.

Ова крепка старица преко својих плећа претурила је много тога.

– Као мала сам уместо млека попила „живу соду”, па су ме једва спасли, преболовала сам маларију, имала неколико операција, а на мене су у Другом светском рату пуцали и партизани и усташе. Била сам прави ђаво и никад ме није држало место. Није било дрвета на које се нисам попела. На Дунаву сам одрасла, пливала, веслала и пела се по сидрима бродова. И сада сам активна, а то ме изгледа и држи. Велика радост ми је и мој Мали. Кад је био штене упао је у чичак. Хтели су да га баце у контејнер, али су га деца донела мени. Ја сам га очистила, а он се, мангуп, од тада не одваја од мене. Кад нећу да се играм са њим и вијам га по дворишту, намешта главу да се мази – прича с љубављу бака.

Нада се да је у општини неће заборавити.

– Ово су најстарије куће у Земуну, па би ваљда и због тога требало да се овај део сачува колико је могуће – прича бака Вера.