У потрази за српским деголизмом

У протеклим недељама имали смо прилике да чујемо многобројна "спасоносна" решења за, силом прилика, самосталну Србију. Тако се поставило питање монархије и(ли) републике, као питање базичног конституционалног предзнака. Но, у пратећим расправама о монархији и републици изричу се разне површне квалификације, којима супротстављене стране, потпуно политикантски, "чашћавају" једна другу.

Тако имамо неку врсту примитивног "републиканизма" који исповеда, на пример, онај младосоцијалиста који каже како се председник републике може сменити, а краљ, ако се жели сменити – мора се убити. Такви као да нису чули за концепт конституционалне монархије у којој је краљ уставна категорија, па као и остале сличне категорије потпада под општа одређења уставности и законитости. Сигурно је да нико није мислио у Србију уводити оријенталног султана, који би се мазао уљима и кињио народ.

Но, на другој страни, то не даје право ни "монархистима" да кажу како би конституционална монархија од Србије преко ноћи направила Енглеску и како би захваљујући њој добили све оно што вековима немамо.

Истина је да је уставна парламентарна монархија најстабилнији облик владавине. О томе сведочи чињеница да су Британија, Шведска и Холандија под тим поретком опстале неколико векова. Но, вреди констатовати да Срби нису Енглези и да имају потпуно другачију политичку традицију. О томе можда најбоље говори она анегдота по којој је Пашић, наводно, српским критичарима који су му спочитавали да није државник ни упола као Гледстон шеретски одговорио: "Какви сте ви Енглези, такав сам и ја Гледстон".

Политичка традиција је код Срба већински била антиаристократска и колективистичка и без обзира на то да ли смо задовољни том чињеницом морамо је констатовати, ако уопште желимо да сврсисходно делујемо у задатој политичкој стварности. Код Срба, а то је тужно примећивао и Слободан Јовановић, вазда је био доминантан један "динарски" социјалистичко-анархистички "ген". Стога нам "Шесту личку" нису донели странци, већ је у њој било нешто аутентично наше – и хајдучија, и архетипске брђанске страсти. С. Јовановић се стога с правом запитао како тај "динарски ген" дисциплиновати и мудро искористити његове енергетске потенцијале. Том гену се не сме дати на вољу као што је чињено у комунизму и социјализму ("титоизму" и "слобизму"). На другој страни, њега није могуће ни потпуно негирати зазивајући неку "аристократску Србију" јер ће таква Србија бити неразумљива већини њених грађана. Шта нам онда ваља чинити?

Ваља нам саградити патриотску републику у којој ће бити оно најбоље из обе наше политичке традиције, и републиканско-социјалистичке и монархистичко-либералне. Неко ће се с правом запитати – зар се не мешају тиме бабе и жабе, левица и десница. На крају, неко ће запитати да ли је уопште постојао негде политички систем у коме су се мешали ти елементи?

На ова питања могуће је одговорити указујући на једну политичку традицију, препознатљиву у послератној Европи. Наиме, на деголистичку политичку традицију која је, додуше, настала у Француској, али је оставила снажан печат у читавој уједињеној Европи. Та традиција је републиканска, међутим ту република није револуционарна већ она у себе инкорпорира и све традиционалне вредности европских друштава – и религију, и цркву, и обичајност. Но, таква република не остаје искључиво на традиционалним вредностима, већ развија и неке прогресивне вредности, попут социјалне правде и социјалних права.

Заиста, деголизам је у Француској показао да је могуће спојити француску католичку ,,десну" традицију с традицијом француске социјалне "леве" републике. Он је коначно измирио нацију не излазећи из оквира грађанског света, али не запостављајући ни оне француске традиције које су трајале вековима.

Стога слободно можемо рећи да нам је потребан један "српски деголизам" прилагођен постмодерном времену и глобалним околностима. У конституционалном смислу, он значи – јаког председника, нешто слабију али одговорну владу и парламент са много мањом количином странчарења и ,,фудбалских" трансфера. У економском смислу он значи налажење баланса између онога што ипак мора остати у државном власништву и онога што треба препустити приватној иницијативи. У безбедносном смислу, он значи конституцију органа државне силе (полиција, војска) као озбиљних и професионалних институција са којима се неће поигравати ни гангстери, ни хорде навијача у дворанама и стадионима. У културолошком смислу, то значи оставити довољно ваздуха за ствараоце свих фела – од глумаца до научника, да мирно раде свој посао без страха од "политичке цензуре". Једном речју, могући српски деголизам значи – обновити ауторитет државе, уз остављање довољно ваздуха и грађанском друштву. Наравно, било би ту места и за престолонаследникову породицу и васколике монархисте, као и за социјалисте "кубанског" профила. Само би држава стално пазила да се не побију и опет нас "о јаду забаве" и удаље од решавања конкретних животних проблема који муче убоги пук.