Дорс: Запали ме

За Боба Пречета, продуцента телевизије Си-Би-Ес, 17. септембар 1967. био је вероватно један од најтежих дана у каријери. У задатак му је пало да угости групу Дорс која је тих недеља просто харала америчким етром. Наизглед, посао као и сви претходни. Постојао је само један „мали” проблем. Композиција „Запали ме“ („Light My Fire“), која је тих дана била велики хит и коју је група требало да изведе у шоу-програму чувеног Еда Саливена, садржала је стих: „Девојко, више од овога не можемо да узлетимо“ („Girl, we couldn’t get much higher”).

По мишљењу Пречета, ово је мало исувише „мирисало“ на употребу наркотика, те је члановима групе предложено да текст мало „ублаже“, да га прилагоде америчкој пуританској публици и – цензорима. Момци су се сложили, одржана је и проба са измењеним стихом.

А онда је кренуо пренос уживо, и све се претворило у – кошмар. Џим Морисон је ноншалантно отпевао „Девојко, више од овога не можемо да узлетимо...“.

„Не смете то да ми радите... за мене сте мртви... овај шоу нећете радити више никада“, пенио је Пречет. Ед Саливен је био шокиран. Толико да Морисону није хтео ни руку да пружи... Али, нова страница америчке рок историје већ је била исписана.

Како је навео рок аналитичар Чарли Џилет, те 1967. амерички аутори су коначно показали да њихова музика по креативности може да се носи са британском. Предводници овог таласа били су управо Дорси, као „психосексуално театрални и, естетски, директно супротстављени публици“, како стоји у књизи ауторке Мари Корп: „Пуцајте на певача, музичка цензура данас“.

Групу су сачињавали пијаниста Реј Манзарек, гитариста Роби Кригер, бубњар Џон Денсмор и певач и текстописац Џим Морисон. Од самог почетка сматрани су за контроверзну, али и утицајну групу. Сам Џим Морисон се током кратке каријере (преминуо је 1971) уздигао до истинске иконе рокенрола.

„Запали ме“ је био први велики успех Дорса. Композиција је настала према скици гитаристе Кригера коју су разрадили, практично, сви чланови групе. Интересантно је да је оригинално извођена у чак три различита трајања – пуна верзија у дужини од 7:05 минута нашла се на албуму „Дорс“, за радио је, углавном, коришћена верзија дуга 4:40 минута, док је за потребе сингла скраћена још више – на 2:52 минута.

О истинском квалитету „Запали ме“ најбоље казује податак да ју је на свој репертоар ставило на десетине певача и певачица – како оних из света џеза, тако и оних наклоњених поп музици. Слепи гитариста и певач Хозе Фелисијано је за своје извођење 1969. чак добио најпрестижнију годишњу музичку награду – Греми.

Уз „Запали ме“, тачније уз њен текст, важан је још један бизаран податак. Амерички произвођач аутомобила „Бјуик“ пожелео је да је искористи у рекламне сврхе, али уз нешто промењен стих – „Хајде, Бјуик, запали ме“ („Come on, Buick, light my fire”). У одсуству Морисона остали чланови групе су дали свој пристанак. Међутим, када је сазнао за договор који се у потпуности косио са његовим уметничким ставом, Морисон је просто полудео. Позвао је руководство „Бјуика” и најавио да ће, уколико емитују такву рекламу, јавно, на сцени и пред телевизијским камерама, маљем разлупати један од њихових аутомобила.

Претња је уродила плодом, а „Запали ме“ је наставила да пламти искреношћу до данашњих дана.