Најмање десетак

Уколико жели да ухвати прикључак с развијеним делом света, Србија ће у годинама које долазе морати да изгради десетак нуклеарних реактора (електрана) на својој територији, јер тренутна глобална политика, имајући у виду негативне климатске промене на планети, фаворизује производњу и примену овог типа енергије.

То је став нашег познатог физичара др Крунослава Суботића, носиоца звања заслужни научник и некадашњег директора Института за нуклеарне науке „Винча”.

– При сваком помињању нуклеарне енергије стиче се утисак да је реч о некој табу-теми, а то, једноставно, не приличи земљи која претендује да буде у групи цивилизованих. У свету се бележи страховити пораст популације. Сваких 30 година број становника планете се дуплира и неминовно је да ће доћи до промена у стратегији развоја цивилизације, а управо 21. век је век у коме се одлучује о будућности човечанства. Више нема времена да се чека – сматра Суботић.

Нафта нестаје

Према речима нашег саговорника, решавање проблема нуклеарног отпада, када је реч о земљама с нуклеарним електранама које не поседују капацитете за прераду и складиштење истрошеног горива, заснива се на политици такозваног лизинга горива.

– То значи да међународно признати произвођачи нуклеарног горива испоручују гориво на коришћење по комерцијалним ценама и преузимају обавезу прихватања тог искоришћеног горива на репроцесирање и складиштење по истеку његовог века – објашњава Суботић.

Када је реч о обновљивим изворима изворима енергије (сунце, ветар, вода...), наш саговорник подсећа да је то веома скупа, за неке недостижна, технологија искоришћавања. Он додаје да, на пример, киловат-час сунчеве енергије кошта од 10 до 100 пута више од нуклеарне.

– У неком замишљеном „енергетском колачу” угаљ учествује са 40 одсто, са око 20 одсто присутни су нуклеарна енергија, хидроенергија и гас, а обновљиви извори енергије, пре бих то назвао допунским, суделују с веома малим процентом. Људи пренебрегавају да нафта полако нестаје, а угаљ ће за 100 година такође бити потрошен. Природног уранијума има довољно за будућност и због тога нуклеарке имају предност. За један киловат-час оне троше 1,8 евроценти, за угаљ вам треба два, за гас четири евроцента – наводи Суботић.

Мора се уздижу

„Политикин” саговорник се слаже да је Сунце основа живота, али подсећа да је ова звезда у ствари један велики нуклеарни реактор који није ни под каквом контролом.

– И ове климатске промене су резултат нечега што се тамо дешава, а на шта ми не можемо да утичемо – каже Суботић. – Ипак, те промене нису резултат нуклеарног сагоревања већ термалног – угља посебно. Нуклеарно не иде у ваздух. Нема смисла плашити јавност нечим што треба само технолошки савладати. Очекује се да за 50 година у свету буде 1.700 нуклеарних електрана. То значи да, ако се нађете на било ком месту на планети, у кругу од 100 километара имаћете једну нуклеарну електрану.

Доктор Крунослав Суботић тврди да већа опасност по људе прети од губитка контроле над термалном електраном него над нуклеарном.

– Ако се не заустави садашњи тренд, производња енергије се не усмери на еколошки чисте изворе, као што је нуклеарни, температура на планети ће се повећати за четири или пет степени у наредних сто година. Чланови такозване Џејсон групе, који саветују америчког председника о будућности човечанства, израчунали су да ће ниво мора за 200 година порасти за 50 метара, да ће сваке године расти 20-30 центиметара, што може изазвати цунамије, поплаве – тврди Суботић.

Због свега тога, др Крунослав Суботић је уверен да је дошао тренутак да се размисли о стављању ван снаге Закона о забрани изградње нуклеарних електрана, усвојеног још 1989. у тадашњој СФРЈ јер је тај мораторијум упропастио многе ствари, пре свега школу која је постојала на Електротехничком факултету у Београду и која је одгајила највеће стручњаке за нуклеарна питања.

– Упркос свему, стручњаци још постоје и није касно да се они упосле и да у одређеном року ишколују нову генерацију. Коначно, једна нуклеарна електрана прави профит од неколико стотина милиона евра годишње, тако да се инвестиција исплати за четири, пет година – закључује др Крунослав Суботић.