ХЛЕБ И СО КОД НАТУ ЛА

Кина и Индија, отвориле су прошле недеље Нату Ла – један од неколико ретких пролаза у венцима Хималаја, чији масиви, рекло би се сасвим прикладно многољудности тих земаља, чине њихову границу природно непроходном.

Свечаност је прошла скромно, обележена знацима добронамерности великих суседа. Ломљен је хлеб, поједени су слаткиши и отворене су царинске испоставе. Али у том, безмало потпуном одсуству велике помпе и Делхи и Пекинг су постигли више него што су показали гестовима своје љубазности. После кратког крвавог рата Маове Кине и Нехруове Индије 1962, Нату Ла је пола века био "гвоздена завеса на крову света" – дакле, сада, његовим отварањем за саобраћај, уклања се и симбол неповерења и минулог ратног ривалства ових сила у успону, настањених трећином целокупног постојећег људства планете.

Прошла нетрпељивост извирала је из неуређеног инвентара геополитичких чињеница у региону, важних за оба велика суседа. Тибет и Сиким – једна некад независна енклава и једно полунезависно будистичко краљевство (затворено Непалом, Тибетом, Бутаном и Индијом), били су међу кључним разлозима таквог рђавог расположења између Делхија и Пекинга. У Пекингу, Сиким је, без обзира на претензије Делхија на то краљевство, сматран делом Кине. Заузврат – Индија је третирала Тибет независним, а као живи подсетник на ту појединост у њеном гледању на Кину и "независни" Тибет, изгнани Далај Лама уживао је неограничено гостопримство службеног Делхија.

Други фактор војне накострешености суседа тицао се односа у троуглу Кине и Индије с Пакистаном – коме је Пекинг прискочио у помоћ у тренутку ратне кризе Исламабада и Делхија. Индуси су били иритирани фактом да су Кинези снабдели Пакистан својом ракетном и нуклеарном технологијом.      

Ипак, шта се то променило у околностима две перспективне државе, што је могло откравити политички лед и омогућити отварање Нату Ла? Изгледа – занавек запечаћена судбина спорних енклава. Сиким, за који је Пекинг тврдио да га је Индија 1975. запосела илегално, признат је (2003.) индуским и од Кине. И обратно, Делхи се помирио с фактом да је Тибет, са становишта засад непромењивих чињеница – део Кине. 

Политичко дејство другог кризног фактора – блискости Кине с Исламабадом и пакистанског атомског оружја, изгубило је у међувремену од своје корозивне моћи, јер Индија је и сама постала поседник монопола нуклеарног застрашивања. Благослов Вашингтона индуској "бомби", надојио је овог регионалног ривала Кине самопоуздањем, довољним да Индија без осећаја инфериорности приђе столу дијалога с Кином.

Елиминација два разлога није одстранила још цели један арсенал нерешених питања. На пример, питање међусобних граница. Индија оптужује Кину за окупацију дела Кашмира. Пекинг тврди да је Индија заузела двоструко више простора на штету јужног Тибета. Осим тога, Кина није равнодушна посматрајући сарадњу Индије и Тајвана. Или, рецимо, одређени степен војне координације Делхија и Токија. Али, то је сада тако, и уместо повратка непријатељствима, две силе којима хороскоп предвиђа велики растући утицај на свет, одлучиле су овог пута да преостале неспоразуме решавају договорно. Парола је, предност има развој.

Пекинг је закључио да се западни регион Кине може извући из заосталости једино пропуштањем трговине према Јужној Азији. Нова пруга по "крову света" до Ласе, могла би се продужити и досегнути луку Калкуте. Сиким би постао кључна деоница и ремонтно место. Укратко, планинске забити обе земље обреле би се на једној од главних саобраћајних артерија Азије.