Оставио волан, латио се поврћа

Нови Итебеј –  Андраш Патаи је као младић маштао да направи фудбалску каријеру. Упркос признатом и великом таленту, није превазишао локалне оквире. Нешто посебно није постигао ни као столар, а ни као возач аутобуса. Успех вредан пажње остварио је у производњи зелени, и то у зрелим годинама, мада се повртарством пре тога није бавио нити је имао земљу. Ових дана зелен на пијацама достиже цену и до 300 динара за килограм, па Патаијеви трљају руке.

Са супругом Ержебет и синовима Атилом и Ервином, Андраш у Новом Итебеју води газдинство које слови за највећег произвођача зелени у овом делу Баната. На 22 јутра земље породица Патаи годишње произведе 30 вагона зелени – першуна, паштрнака и шаргарепе, те цвекле и лука. Повремено запошљавају 12 сезонских радника, а у јеку производне сезоне обезбеђују зараду за тридесетак мештана.

Пре производње на велико Андраш је радио као возач у зрењанинском „Аутобанату”. Пошто је држао линију за Београд, у главном граду је увек имао времена да између доласка и одласка прошета, а најрадије је свраћао на пијаце.

– Видећи цену зелени и другог поврће којег ми овде у Банату можемо много да произведемо, дошао сам до закључка да би требало да се окренем повртарству. Одлуку сам донео када су код нас већ почеле да се затварају велике фабрике, а моји синови завршили школе и требало да се запосле. Помогао ми је бивши колега Антал Шаши, из Дебељаче, који се у то време већ окренуо повртарству. Он ми је дао пола килограма семена за зелен – присећа се својих повртарских почетака Андраш Патаи, коме је данас 55 година.

(/slika2)Девет година, колико се бави производњом зелени, некада талентованом десном крилу месног фудбалског тима није прошло лако. Морао је да се сналази на разне начине. Скроман избор машина за ову врсту ратарства, али и њихова висока цена приморали су га да се сналази како зна и уме. Андраш је зато сам направио неколико прикључних машина и на то је веома поносан.

Породица Патаи је близу остварења давно зацртаног циља да сопственом производњом прекрије целу годину, то јест, да у свако доба године има свежу зелен. Проблем суша решили су класичним системом заливања, тим пре што се њихове парцеле налазе надомак Бегеја, а из општинске управе наговештавају да ће ускоро овдашњи атар бити каналисан и вода ће свима да буде надохват руке. Када је у питању чување поврћа, поготову зими, Патаијеви се ослањају на своје подземно складиште, попут предака који су, када није било хладњача, чували воће и поврће у посебним траповима у земљи где су га штитили и од смрзавања.

Да би био успешан, повртару није довољно само да произведе поврће. Ту робу треба и продати. Патаи је на почетку зелен сам продавао на пијачним тезгама, а сада је даје, како каже, на велико. Зелен се испоручује великим хладњачама из којих доспева у мегамаркете.