Отказ због опањкавања

Да ли због јавног трачарења о сопственој фирми може да се остане без радне књижице? Може. Иста судбина може да задеси и оне који "из куће износе прљав веш", оспу паљбу по свом директору или, не дај боже, управном одбору. Све су то казнене одредбе у појединим уговорима о раду, до којих је дошла "Политика", а у којима је због јавног изношења ставова о "лику и делу" руководствa запрећено аутоматским раскидањем радног односа. Није познато да ли су радници прихватили и потписали такав појединачни уговор о раду, али и тога има.

Како објашњавају у надлежном Министарству за рад, запошљавање и социјалну политику, таква одредба није прецизно дефинисана Законом о раду. Међутим, у члану 179 постоји законски основ на основу којег послодавци могу "на мала врата" да прогурају и овакве одредбе. Запосленом може да се откаже уговор о раду из три разлога, пише у том члану, а то су: радна способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца. Дакле, такви уговори нису противзаконити и јасно се везују за члан 179. и оно што потпада под одредницу "понашање запосленог".

– Између осталих разлога, у тачки два овог члана предвиђено је да запосленом престаје радни однос ако својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду. То значи да кршење колективног  уговора, који запослени потписује, повлачи оштру казну – кажу у Министарству и додају да би уговор о раду требало да садржи повреде које су специфичне за послове које запослени обавља, имајући у виду одговорност, али и специфичне услове рада.

Према томе, подвлаче у Министарству, општим актом или уговором о раду утврђују се повреде радних обавеза које могу бити основ за отказ. При том разлог може да буде и постојање кривице запосленог за учињену повреду радне обавезе.

Без обзира на чињеницу да овакве одредбе имају законски основ, запослени који су се ових дана јављали нашој редакцији кажу да уговори које су потписали за њих значе и кршење људских права, јер не могу јавно да износе своје ставове, ма какви они били.

Бранко Павловић, бивши директор Агенције за приватизацију, а садашњи специјални саветник синдикалних организација, објашњава да су овакве ситуације много чешће у приватним предузећима него у државним. Разлог за то је што су и синдикати много боље организовани у великим државним фирмама, а колективни уговори управо и настају као резултат преговора између руководства и синдикалаца. Карактеристично за приватна предузећа је да имају веома слабе синдикате, па онда такве одредбе лакше "уђу" у колективни уговор.

– Ово не треба схватати као кршење људских прва и забране изношења мишљења и ставова. То је нешто што се зове заштита поверљивих информација и предузећа имају право да у уговор унесу све оне одредбе које ће имати тај циљ. Такав обичај у свету постоји одавно – истиче Павловић.

-----------------------------------------------------------

Дугачак синдикални језик

Стручњаци из области радног права такође објашњавају да овакве одредбе уговора о раду не морају значити кршење права на слободу изражавања, јер је одувек познато да се "пословне тајне", шта год оне биле, не износе из куће.

Запослени би требало прво критике да упуте послодавцу, па тек онда другима, објашњавају. По свему судећи, изгледа да једино синдикалци имају право на "дугачак језик".

– Критичка функција углавном је поверена синдикатима и они су ти који имају право на овакво јавно изношење ставова. Запослени је, самим тим што потписује Уговор о раду, дужан да буде лојалан послодавцу. А он би, према истим уговорима, требало да брине о својим радницима.

Изузетак постоји једино када је реч о подацима од јавног значаја и ту је редослед обрнут, па радник, под изговором права на заштиту јавности, може ићи чак и директно у медије.

-----------------------------------------------------------

"Швеђанке" му дошле главе

Мирослав Цвејић, члан Синдиката железничара Србије и бивши члан Управног одбора ЈП "Железнице Србије", почетком ове године добио је отказ када је јавност упозорио да су такозване швеђанке купљене противзаконито и без тендера, подсећају у Инспекцији рада. У међувремену, Цвејић се обраћао и инспекцијама и судовима и истицао да је без посла остао противно члану 126 Појединачног колективног уговора, али није добио назад радну књижицу.