Спектакл

У основи представе "Како је диван тај призор…" налази се разговор између Николе Тесле и Ђорђа Станојевића, током којег они играју шах (мотив партије шаха као метафоре живота је врло често коришћен у уметности, нпр. у брилијантном финалу Шекспирове "Буре"). Теме њихове конверзације су опсесија науком и фаустовским тежњама ка превазилажењу граница свакодневног искуства, затим поетско-филозофске тезе о људском постојању, као и критика српске власти због немара према науци.

Овај разговор се представља као прича остварена у форми флешбека, у коју уводи наратор (Катарина Обрадовић), чиме се обликује дистанца према догађајима. У представи се епизодно појављују још неке историјске личности које играју глумци (Пол Валери, Џони Кеш, Драгољуб Јоцић), као и реалне особе из нашег окружења (Драгољуб Ђуричић, Срђан Дошен, Алиса Марић), који су у радњу уведени по принципу асоцијативности, најчешће тематске (нико од њих, наравно, није имао реалне везе са ова два научника). Централни део сцене представља шаховску таблу, на којој су распоређене огромне шаховске фигуре, са једне стране седе музичари који коментаришу радњу (гитариста Александар Седлар и бубњари на челу са Драгољубом Ђуричићем), а постављена су и два телевизијска екрана (сценограф Борис Максимовић).

Избор форме представе, обележене временским и тематским недоследностима, компликованом фрагментарношћу, мултимедијалношћу, дакле једном екстремном флексибилношћу, у чијој се основи налази жеља за експериментом, може се тумачити као резултат садржаја које она третира, имајући у виду да се бави личношћу чији је живот базично био дефинисан тежњом ка експериментисању. У том смислу је основа форме представе оправдана но, проблем настаје касније у начину интерпретације и повезивању тих хетерогених делова. Ова врста тотално слободне фрагментарности извођења, у одређеном смислу блиска пракси историјских авангарди (надреализму, дадаизму), када функционише, подразумева радикалну (само)ироничност, амбивалентност, театралније и комплексније поигравање са елементима које употребљава. Са друге стране, овде су ти појединачни елементи углавном постављени исувише поједностављено, без духовитих и провокативних двосмислености, због чега се коначно стиче утисак насилног спровођења премиса историјских авангарди, те се овај концепт, на жалост, урушава.

Издвојен из целине представе, Михаило Лађевац врло експресивно ствара лик Тесле, у маниру психолошког реализма. Он својим сведеним изразом, успореним, одсутним, месечарским гестовима, говором и погледима, јасно обликује Теслину специфичну искљученост из спољне стварности, односно фокусираност на унутрашњи свет, своје мисли и опсесије. Но, таква, реалистичка поставка лика није сасвим одговарајућа у тоталу представе, јер та њена, основна, фрагментарна мултимедијалност ипак захтева озбиљнију стилизацију и у начину глуме. Радован Миљанић на сличан начин ствара лик Ђорђа Станојевића, док Наташа Влашковић, стилизованије и ефектније, наступа у улози Џонија Кеша, врло емотивно певајући познату песму "Brigde Over Troubled Water" (коментар на разговор Тесле и Станојевића). Миле Станковић игра Љубишу Јоцића који енергично, скоро лудачки, поетски проповеда своје виђење савременог света и његов лик је у целини представе можда најадекватније остварен…