Не мере се све науке на исти начин

Већ дуже време се, законом и универзитетским правилницима, одређује која мерила неко мора испунити да би био изабран за одређено звање и био наставник на докторским студијама. Услов су објављени радови у референтним часописима и цитираност. Универзитет ваља уозбиљити, али и расправити да ли изабрано средство то може остварити. Наиме, библиометријска мерила имају неке предности, али и неке врло озбиљне мане и треба јасно одредити шта треба и могу, те када их и како користити peer review.

Та мерила су чисто квантитативна – све науке мере на исти начин – и зато су за низ наука неодговарајућа. Ипак, претпоставимо да ће као систем дати најбољи резултат. Какав онда треба да буде универзитет да би се тај систем успешно применио?

Универзитетски наставници морају да се баве и наставом и науком. Ми имамо кадрове за највише два до два и по универзитета, али не за више од једног научног универзитета. Зато се не може правити научни универзитет, а да тај приоритет не буде на уштрб наставе. Ако се жели универзитет као примарно научна институција која производи врхунску науку, мора се смањити наставно оптерећење. Мора се укупан број студената смањити бар за једну трећину, праг за упис подићи високо, искључити проходност као мерило успешности, утврдити апсолутна мерила за поједине оцене и повећати улагање средстава у наставу да би се квалитет наставе подигао на највиши могући ниво и створили услови да се са основних студија регрутују најбољи за мастер студије, а са њих опет најбољи за докторске студије.

Истовремено, избори наставника морају се одвијати према научним, а не политичким, клановским, завичајним и другим мерилима која преовлађују код нас. То значи да се морају укинути бар два државна универзитета и сва истурена одељења, отпустити сви наставници који до сада нису показали добре резултате и ослобођена средства преусмерити на оне који остану како би стварно могли да се баве науком. Сарадницима се мора смањити оптерећеност у настави како би више времена могли да посвете научном раду. Студенти на докторским студијама морају имати плату како би се у целини посветили студијама и науци, и мора их бити бар за четвртину више него што је нужно за наставу и пројекте како би се, по докторирању, задржали само они најбољи.

Тек тада се максималан део научног рада може везати за објављивање у престижним часописима.

Али, зашто бисмо уопште тежили да будемо светски признати истраживачки универзитет по мерилима која су у једном знатном делу спорна? Осим тога, универзитет је и наставна институција. Да ли су нам потребни само добри научници или су нам потребни и добри наставници? Наука на универзитету мора бити првенствено у служби боље наставе (научници у институтима немају наставу и за њих треба да важе друга мерила). Настава не сме бити пуки додатак науци, као нужно зло да бисмо били универзитет. Једна земља се не развија само од научног рада (наша сигурно не), већ и кроз рад добро образованих академских грађана који нису научници. Да ли желимо врхунску специјализованост у неколико области или широки универзитет који није само врхунска наука већ и све друго што је потребно друштву? Нама су потребни научници који не размишљају само о часописима, цитираности и својим фирмама, који су увек доступни својим студентима и раде понешто и за опште добро. Таква питања се ретко постављају, а на већ постављена још ређе одговара.

Наши универзитети желе да се нађу на било каквој листи најбољих у свету, само да су на некој, и тиме би вероватно већина амбиција била задовољена (када Београд окречи зграде, не занима се више што је инфраструктура у њима у очајном стању, главно је да споља лепо изгледа). Слабост наших универзитета је структурна, Србија нема никакву високошколску и научну политику, ниједан универзитет не постоји као универзитет и ниједан не приступа научно свом сопственом развоју. Многи се зову универзитетима иако то објективно нису. Ниједан наш универзитет изабрани пут неће довести до жељеног циља.

професор универзитета