Ne mere se sve nauke na isti način

Već duže vreme se, zakonom i univerzitetskim pravilnicima, određuje koja merila neko mora ispuniti da bi bio izabran za određeno zvanje i bio nastavnik na doktorskim studijama. Uslov su objavljeni radovi u referentnim časopisima i citiranost. Univerzitet valja uozbiljiti, ali i raspraviti da li izabrano sredstvo to može ostvariti. Naime, bibliometrijska merila imaju neke prednosti, ali i neke vrlo ozbiljne mane i treba jasno odrediti šta treba i mogu, te kada ih i kako koristiti peer review.

Ta merila su čisto kvantitativna – sve nauke mere na isti način – i zato su za niz nauka neodgovarajuća. Ipak, pretpostavimo da će kao sistem dati najbolji rezultat. Kakav onda treba da bude univerzitet da bi se taj sistem uspešno primenio?

Univerzitetski nastavnici moraju da se bave i nastavom i naukom. Mi imamo kadrove za najviše dva do dva i po univerziteta, ali ne za više od jednog naučnog univerziteta. Zato se ne može praviti naučni univerzitet, a da taj prioritet ne bude na uštrb nastave. Ako se želi univerzitet kao primarno naučna institucija koja proizvodi vrhunsku nauku, mora se smanjiti nastavno opterećenje. Mora se ukupan broj studenata smanjiti bar za jednu trećinu, prag za upis podići visoko, isključiti prohodnost kao merilo uspešnosti, utvrditi apsolutna merila za pojedine ocene i povećati ulaganje sredstava u nastavu da bi se kvalitet nastave podigao na najviši mogući nivo i stvorili uslovi da se sa osnovnih studija regrutuju najbolji za master studije, a sa njih opet najbolji za doktorske studije.

Istovremeno, izbori nastavnika moraju se odvijati prema naučnim, a ne političkim, klanovskim, zavičajnim i drugim merilima koja preovlađuju kod nas. To znači da se moraju ukinuti bar dva državna univerziteta i sva isturena odeljenja, otpustiti svi nastavnici koji do sada nisu pokazali dobre rezultate i oslobođena sredstva preusmeriti na one koji ostanu kako bi stvarno mogli da se bave naukom. Saradnicima se mora smanjiti opterećenost u nastavi kako bi više vremena mogli da posvete naučnom radu. Studenti na doktorskim studijama moraju imati platu kako bi se u celini posvetili studijama i nauci, i mora ih biti bar za četvrtinu više nego što je nužno za nastavu i projekte kako bi se, po doktoriranju, zadržali samo oni najbolji.

Tek tada se maksimalan deo naučnog rada može vezati za objavljivanje u prestižnim časopisima.

Ali, zašto bismo uopšte težili da budemo svetski priznati istraživački univerzitet po merilima koja su u jednom znatnom delu sporna? Osim toga, univerzitet je i nastavna institucija. Da li su nam potrebni samo dobri naučnici ili su nam potrebni i dobri nastavnici? Nauka na univerzitetu mora biti prvenstveno u službi bolje nastave (naučnici u institutima nemaju nastavu i za njih treba da važe druga merila). Nastava ne sme biti puki dodatak nauci, kao nužno zlo da bismo bili univerzitet. Jedna zemlja se ne razvija samo od naučnog rada (naša sigurno ne), već i kroz rad dobro obrazovanih akademskih građana koji nisu naučnici. Da li želimo vrhunsku specijalizovanost u nekoliko oblasti ili široki univerzitet koji nije samo vrhunska nauka već i sve drugo što je potrebno društvu? Nama su potrebni naučnici koji ne razmišljaju samo o časopisima, citiranosti i svojim firmama, koji su uvek dostupni svojim studentima i rade ponešto i za opšte dobro. Takva pitanja se retko postavljaju, a na već postavljena još ređe odgovara.

Naši univerziteti žele da se nađu na bilo kakvoj listi najboljih u svetu, samo da su na nekoj, i time bi verovatno većina ambicija bila zadovoljena (kada Beograd okreči zgrade, ne zanima se više što je infrastruktura u njima u očajnom stanju, glavno je da spolja lepo izgleda). Slabost naših univerziteta je strukturna, Srbija nema nikakvu visokoškolsku i naučnu politiku, nijedan univerzitet ne postoji kao univerzitet i nijedan ne pristupa naučno svom sopstvenom razvoju. Mnogi se zovu univerzitetima iako to objektivno nisu. Nijedan naš univerzitet izabrani put neće dovesti do željenog cilja.

profesor univerziteta