АГРОН БАЈРАМИ

Да ли Србија може спречити независност Косова?

То је питање које "Политика" поставља, а на које, нема сумње, већина српских политичара има већ спреман потврдан одговор за јавност, а приватно знају да не може.

Кад би били питани, већина политичара на Косову дала би супротан одговор. Они су уверени, не без разлога, да се цела игра око косовског статуса већ превише приближила крају да би исход могао бити много другачији од онога што већина грађана на Косову и очекује.

Као новинар и обичан смртник, питање које себи постављам јесте да ли је важније шта политичари верују да ће бити, или оно што се у ствари и дешава, а што обичан народ, и албански и српски, свакако види без уобичајених замагљења која, ништа чудно, производи дневна политика.

Независност Косова, којом је Србија предуго плашила Србе на Косову и ван њега – као што родитељи, неспособни за маштовитије прилазе, плаше малу децу бабарогом –већ је на вратима и није неважно како ћемо сви ми утрошити преостало време од неколика месеца.

Јер, треба мислити на сутра које долази после статуса – независности. А то сутра, за све на Косову и око њега, увелико ће зависити од питања која се постављају у Београду данас.

Дакле, Београд не може спречити независност Косова, али може отежати живот, пре свега, Срба и Србије са том независношћу и поред ње. Као што је, уосталом, био случај и од 1999.

Јер, већ је осма година како Косово постоји у независности од Србије, ван њене контроле и власти. То је реалност, свидело се то некоме или не.

Правно-политички статус Косова, како год да се он звао на крају, не може бити у супротности са том стварношћу која постоји на Косову.

Та је стварност производ три фактора: систематске политике апартхејда из Београда, великог броја жртава албанског народа и разарања на Косову које је произвела та политика и, што је можда најважније, одлучног одговора западних демократија на тај државни терор.

То се десило пре скоро осам година.

Данас, циљ преговора око статуса није променити постојећу реалност већ оверити је у правно-политичком смислу.

Запад је спреман да призна реалност косовске независности. И Србија ће једног дана бити приморана да иде истим путем. А зашто то не би урадила данас? Кад ионако Србија није више та која може одлучивати о Косову, а још увек одлучује о косовским Србима, које, узгред буди речено, оваква политика Србије држи као таоце.

Кад су Косово и албански народ у питању, не само у време Слободана Милошевића, него током целог прошлог века, у Београду су постављана погрешна питања и вођена погрешна политика. А на погрешна питања нема исправних одговора. На политику која произлази из тога, не треба подсећати.

И данас, на крају приче о тој бабароги, право питање, у ствари, није да ли Србија може спречити независност Косова. Право питање је да ли Србија уопште треба да покушава то да ради.

Нема сумње, одговор је не. Јер Косово ће у сваком случају наставити свој пут. А време је да и Србија одабере свој. Само тако, будућност Косова и Србије, па и целог Балкана, биће другачија од наше прошлости.

А за оне који још верују у политику из прошлости, одговор на питање из првог реда је: не, Србија не може спречити независност Косова.