Од сиромаха до економског чуда

Уз доста полемике, понајвише у стручној јавности, да ли би вишкове приватизационих прихода требало у овом тренутку потрошити на јавне инвестиције или причувати док државне финансије још не оснаже, Србија ће ипак, за неколико дана, кренути у реализацију Националног инвестиционог програма.

Министар финансија Млађан Динкић нема дилеме. Убеђен је да ће Национални инвестициони програм у Србији побољшати животни стандард становништва и допринети отварању нових радних места. У одрживост идеје и исправност потеза још је уверенији након прошлонедељне посете Даблину. Ирска искуства, на којима се темељи и српски програм, сматра он, најбољи су путоказ.

Приоритети исти

Шта су, и како, Ирци урадили и колико је реализација њиховог националног програма допринела да од сиромашне европске провинције осамдесетих година Ирска постане економско чудо с најдинамичнијом привредом у ЕУ, земља коју је британски "Економист" прогласио за европског шампиона по квалитету живота и животном стандарду?

 За почетак, мало поређења: Ирска има четири милиона

становника, али и, као и Србија, стални територијални и политички проблем и конфликте. Само уместо на југу – на северу. Када је 1987. године донела први, трогодишњи план националног опоравка (потом је прешла на седмогодишње планирање) стопа незапослености 1987. године била је, као у Србији, изнад 20 одсто, а учешће јавног дуга у бруто домаћем производу готово три пута веће него наше – 123 одсто.

Ирски приоритети су тада били исти као сада наши: образовање, саобраћајна инфраструктура и јавни саобраћај, здравство и информационе технологије, а спровођење националног развојног планa имало је темељ у апсолутном политичком и социјалном консензусу и издвајању пет процената БДП-а за капиталне инвестиције, при чему је 40 одсто средства коришћено из европских фондова.

Уз стабилан правни систем и ослонац на истраживање, развој и сектор услуга, улагањем у капиталне инвестиције створен је предуслов за привлачење значајних страних директних инвестиција, указује министар Динкић.

Можда бројке, ипак, најбоље говоре о ефектима спровођена националног плана. Наравно, не изоловано, већ уз примену одговарајућих осталих секторских политика – од пореске, индустријске, технолошке до просветне.

До 2005. године, уз просечан седмопроцентни годишњи у претходне две деценије, ирски БДП по становнику достигао је 46.000 долара и други је у ЕУ. Незапосленост је, с поменутих више од 20, сведена на само четири одсто. Или, како то каже министар Динкић: "У Ирској данас не ради само онај ко неће и радну снагу чак и увозе. План је да у наредних пет година запосле још пола милиона људи".

Високе плате, сигурне пензије

Просечна плата у Ирској је око 3.000 евра месечно. Проблема са исплатом пензија, наравно, немају. Како не могу да потроше све што зараде, однедавно један одсто БДП-а издвајају за национални резервни пензиони фонд – да би сигурне исплате високих пензија имали и у будућности.

И док Србија данас припрема захтев ЕУ за подршку националном инвестиционом плану из европског фондова, Ирци су сада постали нето контрибутери ЕУ, дају више него што узимају из европских фондова.

Капиталне инвестиције су им и даље на нивоу пет одсто, али увећаног БДП-а. У новом развојном плану, који управо сада завршавају, за наредних седам година планирали су 100 милијарди евра нових улагања или 15 милијарди евра годишње.

Поређења ради, ми смо планирали сразмерно иста улагања: милијарду евра при БДП по становнику од 3.300 долара, констатује Динкић.

Још једно ирско искуство министар Динкић жели да примени на Србију.