Паре или имовина

Колико су, и у шта, у Титовој Југославији бесповратно улагале генерације запослених, данашњих пензионера, и то парама које су им се одбијале од плата на име доприносa за пензијско и инвалидско осигурање, тешко да ће се икада тачно сазнати. И поред поголеме документације Републичког фонда ПИО о томе како се новац скоро тридесет година делио и шаком и капом, за градњу рехабилитационих и клиничких центара, бањских лечилишта, водовода, грејања и инвалидских радионица, рудника, нико не може да буде сигуран да се и у папирима баш све налази.

Усвајањем Закона о имовини Фонда ПИО могла би се коначно решити ова дилема, каже у разговору за "Политику" Валеријан Кадијевић, саветник директора Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених.

• Када очекујете да ће се Закон о имовини Фонда ПИО наћи у процедури?

– Управни одбор Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање донео је у децембру 2005. године закључак о нужности доношења једног таквог закона којим би на свеобухватан и целовит начин било решено питање имовине Фонда, односно свих новчаних улагања правних претходника током седамдесетих година прошлог века. И упутио га Влади Србије.

Иницијатива је прихваћена и од стране Министарства за рад, запошљавање и социјалну политику, које се у међувремену активно укључило у припрему израде законског текста, тако да се надам да би на јесен могло доћи до његовог усвајања.

• Шта ће усвајање једног таквог закона значити у пракси?

– Исто што и у развијеним земљама. А то је да Фонд постане фонд у правом смислу те речи. Дакле, установа која ће сама, као прави титулар, располагати и управљати својом имовином, старајући се о њеном очувању и увећавању, вршити функцију због које је и основан, а то је стварање једне јаке материјалне основе као залоге за будућност.

• Да ли се зна колика су та средства и у шта је све инвестирано?

– Још не располажемо прецизним подацима о висини укупно уложених средстава, будући да су одлуке о инвестицијама, у складу са тадашњом организацијом Фонда, доношене како од скупштине републичке заједнице, тако и од скупштина покрајинских, регионалних и основних заједница Фонда, али се надамо да ћемо до јесени имати све те податке.

• Који је био правни основ за та улагања и како се она могу заштитити у својинском смислу?

– У том периоду привреда Србије је била знатно продуктивнија, те је самим тим подразумевала и много већи број запослених радника него што је то данас случај. Однос запослених и пензионера био је пет према један. Фонд је тада располагао вишковима инвестирајући у изградњу разних објеката, њихову адаптацију и реконструкцију, набавку опреме. Доношењем Закона о средствима у својини Републике, којим је конституисана државна својина, Србија је проглашена титуларом те својине, с тим да су средства Фонда изузета из тог својинског режима, што је било и логично с обзиром на њихову специфичност.

Тада је пропуштена прилика да се, аналогно Закону о државној својини, донесе и Закон о имовини Фонда, којим би се решила сва спорна питања. Овако, до доношења таквог закона нама не преостаје ништа друго до покретање судских поступака у којима ћемо у сваком појединачном случају утврђивати наша својинска права.

• Шта ћете учинити поводом најава министарстава здравља и привреде да ће поједини РХ центри бити продати пре доношења овог закона?

– Већ смо учинили. Управни одбор Фонда је почетком јуна донео одлуке о предузимању свих мера и активности у погледу заштите имовине Фонда. У том циљу донето је 28 појединачних одлука за исти број рехабилитационих центара у Србији и Црној Гори чију је изградњу у потпуности или делимично финансирано Фонд. Њима се налаже покретање судских поступака за утврђивање права својине над тим центрима. Самим тим до правоснажног окончања тих судских поступака никаква отуђења неће бити могућа.

• Шта би се радило с новцем добијеним од ових РХ центара?

– Нама није приоритет продаја, већ стварање једне јаке материјалне основе која би довела до увећања имовине Фонда, а не његовог осиромашења. У том циљу Управни одбор Фонда је покренуо и иницијативу за измену и допуну Закона о ПИО у који би се уградило поглавље о имовини Фонда. Ту би се дефинисао његов статус и делатност, с означењем да имовину Фонда сачињавају ствари, права, удели, акције, новац и хартије од вредности, које је Фонд стекао и којима управља.

Одлуке о управљању доноси Управни одбор Фонда или предузеће које он оснује, које ће у његово име и за његов рачун располагати и управљати имовином.

• Најавили сте и иницијативу за измену Закона о акцијском фонду и Закона о приватизацији?

– Oсновни разлог за покретање такве иницијативе јесте чињеница да Фонд има само голу својину на акцијама које поседује. Спорним одредбама, чије укидање тражимо, прописано је да акцијама у својини Фонда ПИО управља Акцијски фонд, на чије одлуке немамо никаквог утицаја, те самим тим ни могућност да самостално одлучујемо. То не значи да Акцијски фонд ради на штету Фонда, али садашња законска решења, чију измену тражимо, једноставно су таква да не доприносе увећању имовине Фонда, већ, супротно, њеном смањењу.

• Како је управљање акцијама Фонда ПИО регулисано у другим државама?

– Наш фонд би требало да има исте могућности које имају и пензијски фондови у свету: да може да управља својом имовином и увећава је рационалном продајом, али улагањима. У државама, укључујући републике бивше Југославије, пензијски фондови у потпуности управљају својом имовином самостално, укључујући и трговину акцијама.

• Каква је будућност Фонда ПИО?