Двострука издаја оригинала

Звезда је у овом филму читава галаксија. Играју, певају, заносно изгледају. Предњаче жене. Јер, филм је жена, како је то тврдио својевремено италијански маестро Федерико Фелини, по чијем је ремек делу „Осам и по” из 1963, током осамдесетих година прошлог века Марио Фрати на Бродвеју поставио мјузикл „Девет”, да би Роб Маршал недавно снимио и истоимени филм.

Дакле, ово што сада гледате у биоскопима и што је освојило пет номинација за Оскара, није римејк славног Фелинијевог дела, већ екранизација Фратијевог мјузикла, те отуда тај осећај двоструке издаје оригинала. Прича о редитељу са креативном блокадом који се осврће на свој живот, помогла је великом Фелинију да прегура властиту кризу, сними онирично и аутореферентно дело које му је донело Оскара за најбољи страни филм и стално место на листи од десетак најбољих филмова свих времена.

Оно што су продуцентски магови – браћа Вајнстин (Вајнштајн), у пакету са Робом Маршалом, смислили, није производ креативне блокаде, већ озбиљне финансијске кризе продуцената. Посежући за популарним мјузиклом (доживео више од 700 извођења и освојио прегршт награда), ангажујући читаво звездано глумачко небо, и редитеља који се прославио филмским мјузиклом „Чикаго”, Вајнстинови су, излобиравши успут и велики број номинација за Оскара, рачунали на брзу и велику зараду. Међутим, док је „Чикаго”, иако пун недостатака, ипак био и веома забаван, филм, „Девет” је немаштовито, неуједначено, монотоно и споро дело у којем се Маршал мучи са ритмом излагања приче, што замара гледаоце. Зато нису масовно трчали у биоскопе и зато Вајнстинови нису зарадили колико су очекивали.

Иако се Данијел Деј Луис, Марион Котијар, Никол Кидман, Пенелопе Круз, Џуди Денч и дива Софија Лорен, веома труде, филму као целини недостаје енергије, полета, чак и шарма. Од Фелинијеве чаролије ни трага. За разлику од свог главног јунака, заблокираног Гвида Континија (Данијел Деј Луис) који жели да сними филм без сценарија, Роб Маршал је имао написано свако слово и разрађен сваки детаљ. Имао је и поштену намеру да створи филм „тока свести”, али је нажалост понудио сувопарно дело, бледуњавих музичких нота и не посве функционалних сонгова (изузетак је нумера „Ћинема Италијано”).

Озбиљан проблем је и сам главни лик. Његови емоционални и психички вртлози дочарани су површно, једнодимензионално. Луисов Гвидо је позер, шарлатан, ултимативни женскарош, незрели човек средњих година који никада није успео да проживи своје одвајање од мајке нити примарну нарцистичку свемоћ. Он је разапет између супруге (Марион Котијар), музе (Никол Кидман), љубавнице (Пенелопе Круз) и, наравно, мајке (Софија Лорен), која га, иако мртва, прати у стопу. И све би то било у реду да се Маршал одлучио за комплексније нијансирање карактера, а не за бледе стереотипе и овлаш скициране односе међу ликовима. Аутор је имао на располагању импресивну женску глумачку екипу коју није знао да искористи. Женски ликови су, са изузетком Луизе Марион Котијар, углавном шематизовани.

Проблем је и сама иконографија филма „Девет”. Маршалова Италија су веспе и кафићи (пресликана са страница „Вога”), а не Фелинијева Италија католицизма, пиранделовског хумора, стваралачког људождерства. Проблем су и сонгови који нису у функцији наративне прогресије, већ су механички убачени у филм у форми фантазија главног јунака.

У најкраћем – погрешна концепција и приступ материји, родили су целину лишену емоција, па је филм „Девет” згодан пример онога што по сваку цену ваља избећи у процесу стварања успешног филмског мјузикла.