Урбана сваштара

У несагледиво огромном унутрашњем простору зграде БИГЗ-а, преко пута Сајма, на самом дну Сењака, почетком овог јула није толико узбудљиво, радно и ужурбано као што је то у месецима ван летње сезоне. Мада и овако наизглед пусто, ово здање дише и пулсира, има своје сувласнике, станаре, подстанаре (закупце), муштерије, посетиоце, али и обожаваоце. Један од њих, Тихомир Стојановић, написао је на свом сајту: "Већ дуго ме фасцинира зграда БИГЗ-а. Оронула, пропала, а тако монументална, задивљујуће маштовита, једноставна, а опет посебна и загонетна, ствара осећај као да у ствари и не постоји. Ово је чудан сплет ходника и степеништа...". Тумарач по интернету је додао: "Зграда је тотална катастрофа. Провео сам мало више времена смуцајући се по истој, успут ’фоткао’. Лифт час ради, час не ради. Разна лица пролазе. Неосветљени ходници и степеништа, оронуле просторије и тоалети из којих сваки час очекујеш да искочи нека сподоба из ’хорор’ филмова. Штета!"

Да ли је баш тако? Трагом ових порука упутио сам се у зграду која доминира Мостарском петљом и читавом околином. Зграда је изграђена за индустријско-канцеларијске намене, још 1936. године, па се овог лета бележи седам деценија њеног постојања. Архитекта Драгиша Брашован "сврстава се међу десет најзначајнијих архитеката Модерне који су стварали између два светска рата". Његов циљ је био да зграда мења намену сагласно с временом у коме траје, да му се прилагођава и да га превазилази. Остварио је циљ.

На 25.000 употребљивих метара квадратних (10.000 метара ходника) зграде (са четири сувласника) налазе се, поред штампарије, разна складишта, канцеларије трговаца и агенција, радио-станица, музичких студија и ликовних атељеа, занатских и уметничких радионица... Већински власник је Графичко предузеће БИГЗ које издаје простор у велелепном здању у облику ћириличног слова П, налик на штампарску машину, како је архитекта замислио.

Директорка Графичког предузећа БИГЗ Љубица Сарајлић објашњава да је до пре две године БИГЗ је био холдинг компанија чији је један део приватизован и дошло је до деобе на четири предузећа.

– Ми, као једино још неприватизовано, друштвено предузеће, поседујемо 80 одсто зграде. Нови купац би требало да уложи новац за куповину, али и за социјални и инвестициони програм. Надамо се да ће то бити завршено до априла следеће године. Око 90 одсто наше имовине чине грађевински објекти, а 10 одсто застареле штампарске машине. Ипак, успевамо да произведемо квалитетне књиге у тврдом повезу, месечно око 120.000 књига изађе из наше штампарије. Тренутно је 231 запослен радник (било их је око 3.000). Графичке услуге су јефтине на тржишту, а одржавање зграде (која је под заштитом државе као споменик културе) је прескупо (струја, грејање, лифтови...), па смо одлучили да издајемо простор у закуп по повољним ценама. Тренутно је издато око 9.000 метара квадратних и има још мало слободног простора. Циљ нам је био економски, а млади су унели толико позитивне енергије да су оживели читаву зграду.

Унутрашњост зграде личи на огромну урбану сваштару. Има свега: сервис виљушкара, лимари, бравари, фабричица обуће, израда завеса-ролетни, велетрговине "Димензија"; "Мега" штампари, дизајнери, сликари, музичари (Бајага и Инструктори), Радио Венус... Неке просторије су под видео-надзором и посебно обезбеђене. Део по део се обнавља и дотерује, па има и "фенси" кутака, као и оних који "личе на Чеченију". Повремено млади направе журку на тераси или у својим одајама. Мало коме то још смета у овој "земљи чуда".

Своју радионицу уметничког намештаја "Нова Византија" има Иван Цвејић (иначе, инжењер шумарства, обрада дрвета, 33). Зашто је (с колегиницом, правницом Весном Правдић-Тешић) одабрао баш БИГЗ за своју радионицу:

– БИГЗ је добар почетак урбане рециклаже. Зграда припада баухаус стилу, а ми смо се одлучили за ин хаус стил рада како бисмо избегли обично лоше извођење почетне идеје, односно пројекта. Овакав концепт стварања производа омогућава нам потпуно праћење идеје у свим фазама и даје нам сигурност да ћемо остварити замишљено... Имамо "шоу рум" за приказивање нашег рада, али не отвореног типа изложбеног простора, него као место за дијалог с поручиоцем.

Недалеко од "Нове Византије" неколико младих људи стоји уз штафелаје и слика модел, госпођу у годинама, складних црта лица. То је атеље сликара Ивана Величковића који припрема девојке и младиће за испит на Ликовној академији. Удубљени су у рад, до њих допире подневна светлост јулског дана, као наручена за очитавање модела загледаног у даљине Београда на длану.