Министарство проверава трошкове

Министарство спољних послова Србије у овом тренутку спроводи ревизију свих досадашњих процедура закупа и трошкова своје дипломатско-конзуларне мреже у иностранству и већ је успело да оствари знатне уштеде, изјавио је јуче Танјугу политички директор Министарства Борко Стефановић.

Стефановић је додао да ће се ова ревизија свих закупа и трошкова наставити и да ће се односити на целокупну дипломатско-конзуларну мрежу. МСП спровођењем ове ревизије поступа и у складу са одлуком Владе Србије, донетом у децембру прошле године, којом се министарству дају смернице и препоручује преиспитивање свих трошкова везаних за функционисање дипломатско-конзуларне мреже у иностранству. „На овај начин, током прошле, 2009, године, у периоду од јануара до новембра, остварена је уштеда од око милијарду динара у односу на 2008. годину”, рекао је Стефановић.

Он је указао да око 190 држава у Паризу има засебне амбасаде у Француској и при Унеску и да сваки амбасадор има сопствену резиденцију јер представљање државе није могуће обављати у канцеларијама при Унеску због простора и логистике, али и због самосталности, односно екстериторијалности резиденције.

Стефановић је истакао и важност коју Унеско има за Србију у овом тренутку и квалитетан рад који је до сада обавила амбасадорка Томић. „Нама је Унеско јако важан због тога што је то агенција УН која се брине о културној и другој баштини и у којој постоје континуирани и организовани покушаји да се српска баштина на Косову представи као косовска баштина и да се сви манастири, споменици и цркве представе као косовски или византијски”, рекао је он „Наша амбасадорка је својим деловањем кроз разна тела Унеска до сада показала заиста изванредне резултате и оправдала што је постављена на то место. Она је за само два месеца остварила највише контакте због чега је успешно осујетила покушаје да се српска баштина представи као косовска”.

Он је указао да је „дипломатски ангажман у спровођењу спољне политике коју је зацртала Влада Србије захтеван и амбициозан и изискује пуно ангажовање људства, али и средстава, при чему је буџет министарства веома мали, мањи него што је био у претходним годинама, а дипломатија није јефтина”.

-----------------------------------------------------------

Не могу заједно Културни центар и амбасада

Упитан конкретно због чега амбасадорка Србије у Унеску, Зорица Томић, активности представљања Србије не може да обавља у неким објектима које Србија већ поседује или изнајмљује у Паризу, као што су Културни центар или амбасада Србије у Француској, Стефановић је рекао да то не дозвољавају прописи земље домаћина и да таква пракса уопште не постоји. „Све дипломатске активности морају да се обављају искључиво у за то предвиђеним просторијама. Не може на истом месту да буде и Културни центар и амбасада у Унеску”, рекао је он. „Проблем је правни, али и финансијско-организациони јер објекат у којем се налази Културни центар није погодан за друге активности и дешавања осим културно-уметничких. Ако би се том објекту мењала намена морало би се прво добити одобрење од земље домаћина, а затим би уследили и астрономски трошкови неопходни за адаптацију простора.”

-----------------------------------------------------------

По Бечкој конвенцији могло и јефтиније

У случају закупа резиденције у Паризу, Србија је поступила у складу с Бечком конвенцијом о дипломатским односима из 1961. која предвиђа да два шефа дипломатске мисије не могу користити исти простор, али конвенција предвиђа и изузетке од тог правила, каже саговорник „Политике” стручњак за питања дипломатије. Наиме, с државом домаћином може да се склопи такозвани уговор о колокацији којим се регулише ко ће све користити одређене просторије дипломатске мисије па би у том случају и шеф мисије и амбасадор могли исти резиденцијални простор да користе за пријеме и званичне сусрете. Сагласност треба да да и међународна организација при којој је неко акредитован.

Држава може да уштеди новац и тако што би исту личност акредитовала као шефа своје мисије и истовремено амбасадора при Унеску. Али очигледно да то није била дипломатска пракса Србије.

Наш саговорник као пример како се штедело наводи Берлин где су после Другог светског рата масовно подизане нове амбасаде, а многе земље су се удруживале па су заједнички зидале зграду и на тај начин делиле трошкове пошто Берлин важи за један од скупљих европских градова. Практично им је заједнички био само ходник. То је била пракса и у неким афричким државама.

Наш саговорник истиче да не треба заборавити ни чињеницу да се Србија у процесу сукцесије с бившим југорепубликама бори за сваки метар дипломатског и конзуларног простора, те да би коришћење истих објеката две мисије могло бити протумачено као да Србија нема потребе за посебно великим простором. Зато је битно да се што више простора задржи.

Осим тога, каже наш саговорник, не треба заборавити ни чињеницу да је дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску био Драгољуб Најман, човек који је живео годинама у француској престоници, па Србија није имала велике трошкове до сада за ову мисију.

Некадашњи амбасадор Србије при Унеску Нада Поповић-Перишић каже за „Политику” да је у време боравка у Паризу за закуп стана од 210 квадрата плаћала 3.000 евра. Међутим, како истиче, у међувремену су цене закупа некретнина у француској престоници повећане за 140 одсто. Према њеном мишљењу, новац који ће се дати за закупнину током четири мандата амбасадора био би довољан да се тај стан и купи.

У кабинету председника Србије Бориса Тадића „Политици” је речено да је на Министарству спољних послова да преиспита оправданост висине закупа од седам хиљада евра. Уколико се установи да је то прескупо, министарство би требало да преиспита своју одлуку о рентирању резиденције како се тако нешто не би дешавало убудуће.

Ј. Церовина