ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ

"Драги грађани Косова и Метохије, успели смо да за ову годину за ваше проблеме издвојимо милијарду евра. За рад са вашом децом заинтересовани су и стимулисани најбољи наставници. Помоћи ћемо да демократију и слободу сами освојите", поручио је на Видовдан испред Грачанице премијер Војислав Коштуница, па поновио након усвајања новог Устава Србије. С друге стране, косовски премијер Агим Чеку кренуо је, ових дана, са полицијском службом, међународним снагама и лично да одузима 500.000 дугих цеви које спавају у домовима најмлађег и најнезапосленијег становништва у Европи, отишао у Београд и рекао: "Спреман сам да поделим одговорност и суверенитет са свима који нам могу помоћи, а пре свих то може и мора учинити Београд".

Подразумева се да ове речи и дела припадају балканској политичкој утопији и да се ништа од овога није догодило. Интеграција или подела одговорности је прокажена реч на балканском нивоу и једнако нам је неприродна као и љубав коју смо до пре двадесетак година имали једни према другима.

Дуги, стрпљиви помаци и рад, укљученост освежене локалне заједнице, дефинисање њених основних животних потреба, планирање њеног дугорочног напретка и међузависност као основни термин развоја и међународне политике, једнако се не уклапају у београдско и косовско виђење проблема. У таквом односу снага, велике силе са војним и цивилним присуством на терену подржаће онога ко је бруталнији или онога чије национално гориво још надомешта основне потребе – струју, воду, нормално лечење и чак слободно кретање у крајевима познатим по херојима из "ослободилачког рата". Међународна заједница подржава оних пола милиона пушака сакривених по таванима, брачним каучима, мусафирским собама, јер се зна да их нико не може контролисати. Подржаће их и због тога што Београд није направио систем који револуционарно раскида са прошлошћу и успоставља однос са сваким грађанином, независно од тога да ли је у протеклом периоду имао добар или лош однос према држави.

Београдски политичари се исповедају и као мантре изговарају мишљења Добрице Ћосића и Латинке Перовић: за њих је прва јерес могућност живота косовских Албанаца у некој врсти заједнице са државом Србијом и њихова укљученост у србијански политички живот, и зато су Ћосићева духовна деца решила да поделе територију и огласе тријумф. У Латинкиној исповедаоници јасно одричу могућност опстанка Косова у Србији. Наизглед парадоксално, као основни производ ове две концепције појављује се став Српске радикалне странке да Албанац може бити чак и премијер у Срба. Радикали су у овом заплету заправо задужени да униште сваку могућност интеграција и њима је, као и до сада, намењена улога упропаститеља било какве интеграције или суживота са Албанцима.

Оправдање да Србија нема економске снаге за интегративне процесе је само рефлекс демократске беде и општег недостатка потенцијала, јер да је такво виђење преовладало, рецимо 1918. године, ондашњој власти била би превелика и Шумадија, уз ампутирање неких њених рубних и "недовољно српских" делова.

За почетак, део међународне заједнице који је гледао, а понекад и помагао наше самоубилачке сепаратизме, почиње да оштри оловку и да нам пише, дописује и нуди заједнички уџбеник историје. Из те обавезне услов–књиге формираћемо нове ставове, поделе а изгледа и неку нову форму заједничког живота. На крају, разумна интеграција или остављање могућности да Албанци преко развијене демократије у Београду остваре све оне животне потребе које им недостају обавезе су државе Србије, као што је њена прва обавеза да истовремено штити права Срба и сопствени идентитет.