Из пакла поново до звезда

Специјално за "Политику"
Перуђа, јула – Од хиљада упаљених шибица у београдској хали Пионир у октобру 1979, до разнобојних екрана мобилних телефона у јулу 2006, Ерик Клептон се спустио у пакао, вратио на раскршће и одабрао другачији пут, искључио струју да боље разуме поруке својих учитеља и поново постао звезда. Два сата његовог концерта, недавно одржаног у Перуђи, на Умбрија џез фестивалу, дефинише рокенрол: то је забава и емотивни стрес, респект према традицији и аутентичан одговор, врисак и шапат гитара у таласима. То су крв, зној и сузе. Програм ове турнеје осветљава кључне албуме: "461 Ocean Boulevard", "Slowhand" и актуелни "Back Home" заступљени су са по две, а "Layla" и "Journeyman" са по три песме. Четири нумере припадају раном блуз наслеђу.

Осим Клептона, гитаре свирају Дојл Бремхол Други, један од водећих блузера са нове тексашке сцене, и Дерек Тракс, члан последње инкарнације "Allman Brothers Band". Ретро-хипи изглед и слајд бравуре Тракса призивају дух Дјуена Олмена и асоцирају на сарадњу њега и Клептона у оквиру никад прежаљеног састава "Derek and the Dominoes". Заједно, тројица приређују гитарску свирку каква се одавно није чула! Клептон је стварно доживео блуз и сада има право да буде његов главни промотор – у овом друштву, то је сусрет амбијената Мисисипија, Тексаса, Западне обале и британског блуз расада, фини ход по историји жанра и истраживање перспектива. Крис Стентон (клавир) и Тим Кармон (оргуље/синти) постављају богате хармоније, Вили Викс (бас) и Стив Џордан (бубњеви) наглашено чврст ритам, а две пратеће певачице и три дувача ("The Kick Horns") употпуњавају колорит изврсног састава.

Већ у раној фази концерта бенд ће се потпуно расвирати у "Got to Get better in A Little While", "Everybody Oughta Make a Change" и традиционалну "Motherless Children". У блуз балади "Old Love" гост је гитариста Роберт Креј, чији је бенд наступио у уводном делу вечери. По проливању првог зноја, на реду је музика без струје, уз мало суза. Почињу само гитаристи уз шуштање метлица по добошу ("Back Home" и "I am yours"), прикључују се дувачи за тугаљиво завијање у бојама Њу Орлеанса ("Nobody Knows you when you’re Down and Out"), да би спритуално-љубавна "Running on Faith" извела на сцену и остале, за велики финале акустичног блока.

Са обрадама Џеј Џеј Кејлових песама "After Midnight" и "Cocaine", које је Клептон уздигао до статуса рок химни, јасно је да се концерт примиче крају. "Layla" је незаобилазна и три гитаре "пуштају крв", па јецају на прелудирање Криса Стентона, у маниру Бобија Витлока тј. оригиналне верзије. Обавезан је и "Wonderful Tonight", за хорско певање свих окупљених у арени Santa Giuliana. За дуги "blues jam a la Clapton" одабрана је песма Роберта Џонсона "Little Queen of Spades": Клептон почиње мирно, у маниру "Spororukog", други солисти полако појачавају напетост, да би се све тријумфално распукло једном модулацијом и грмљавином Ерикове гитаре, налик раскошном ватромету.