Наш језик у ЕУ

Годинама сам из Париза писао за сплитски „Глобус“, чији уредник беше далматински новинарски вук Јошко Франчески. Једном недељно у листу се појављивала и колумна Мире Кучића, иначе руководиоца фабрике рибљих конзерви „Постира“ на Брачу, надалеко познате по укусним сардинама. Сардине које смо некада бацали мачкама, крцате „омегом 3“…

Будући да су Кучићеви текстови били без длаке на језику, једва сам чекао да видим какву ће стрелицу одапети следеће седмице. Тукао је он и левом и десном шаком, ногама такође. Једном приликом написао је да су хрватски и српски – исти језик. Разлика је у томе што га Срби зову српским језиком, а Хрвати хрватским.

Руку на срце, пишући за „Глобус“ нисам се морао трудити да мој језик из Сарајева прешалтам на неки други језички колосек. Додуше, пазио сам да не регулишем, него да регулирам. Тако је у футуру Арсен Дедићева „Бит ћеш увијек моја“, а не „Бићеш увијек моја“.

У мојој гимназијској свједоџби у Сарајеву стајало је „српско-хрватски/хрватско-српски језик“, а са стране би и оцена бројком.

Сваки август проведем у Сплиту. Обожавам венецијанску лепоту, прозрачност, опојни мирис, плаветнило Далмације. Ово лето не прође без једног корпулентног средовечног Сплићанина у легендарној Шарл де Гол „Ситроеновој“ „жаби“ како савија окуку насред улице обујмивши волан својим снажним ручердама. Ауто за којим се с уздахом окрећу Парижани, цвили ли, цвили. „Будите нежни с митским аутомобилом“, добацих му нежно кад прође поред мене. „Ма ко га ј…“, одговори ми типично медитерански. Не рече „тко“, него „ко“. „Тко“ се употребљава и долази више са севера. Овде је Балкан, тектонски поремећаји, овде живе жилави, чистокрвни Медитеранци. Мушкарчине. Сплићани су дефинитивно – специјални људи.

Понекад уз кафу разглабам с једним сплитским уредником у пензији о нашем језику. Од конобара он тражи каву, а не кафу. Откуд кава? Велим му да је у француском језику „le café“. Слово „в“, вели, вероватно је преко планине дошло из БиХ јер неки тамо кажу „ка(х)ва“. И, заиста, неке старе Сарајлије би рекле „испеци ми кахву“.

 „Зашто кажете читатељ, а не читалац?“, питам. „Можда зато што читатељ студиозније чита новине, застајкује на одређеним пасажима у тексту, размишља“, одговори ми.

Будући да одмах схвати да ме није уверио, с језика пређосмо на лагане летње теме.

Одбор за спољне послове Европског парламента расправљао је ових дана о педесет одборничких амандмана на предлог Резолуције о напретку Хрватске, чији је известилац Ханес Свобода. Међу овим амандманима би и онај који су поднеле заступнице „зелених“, Немица Франциска Катарина Брантнер и Холанђанка Марије Корнелисен, којим се Европски парламент упозорава да је изворни с-х језик сада подељен на низ службених језика. Имајући у виду више могућих кандидата за улазак у ЕУ с подручја западног Балкана, неумитно се намеће трошак око послова превођења.

Каквог ли то, сад, „превођења“?

Кад се најзад и први пут сусретну нови хрватски председник Иво Јосиповић и српски председник Борис Тадић, хоће ли им, можда, бити потребан преводилац? Или кад се у Бриселу састану српски, хрватски, босанскохерцеговачки и црногорски председник, хоће ли им затребати преводилац? Кад овде у Паризу на рејону за литературу у гломазном ФНАЦ-у потражим преводе књижевних дела с нашег подручја, у уводу књига фино стоји да је књига преведена са „serbo-croate“ језика.

У нашем малом и речима сиромашном језику присутно је „на тоне“ француских речи. Постоје и трагови турских речи, али и оних германског, те италијанског порекла (Истра, Далмација).

У новинарским текстовима новинар ће и дан-данас пре посегнути за неком француском речи сматрајући да она делује „јаче и чвршће“ на читаоца (читатеља) од неке наше речи. Ценим то језичко хтење и вољу Хрвата да за „туђице“ траже замену. Но, не треба при том ићи у другу смешну крајност, па у томе застрањивати, то јест за хрватски на просторима с-х/х-с језика (на страну македонски и словеначки) тражити преводиоца кад је овај апсолутно непотребан.

Сигуран сам да људи од језичке струке – а за које се залаже господин Ханес Свобода –знају да се ради о једном једином језику који је, као и сваки други, склон мутацијама чим се пређе планина и нађеш се у долини.

Чекам те на „ногоступу“ пред кином…

слободни новинар, Париз