Два литра воде

Французи не пију само вино и шампањац. Пију, наравно, и воду. И то заиста у огромним количинама. Чине то у метроу. У аутобусу. На радном месту. Свугде и непрестанце. Из своје торбе елегантна дама у метроу преко пута мене често вади боцу с водом и – отпије гутљај. Нисам знао да човек сваког данатреба да попије најмање 1,5 литар воде, а још боље два. А то што нисам знао нико ми није крив. То ме је коштало – бубрежног каменца. На латинском званог „calcium oxalique”. И иначе ми нисмо као Французи. С Балкана смо. Ми пијемо воду само кад смо жедни. И никако другачије. И то воду из славине. А претходно је пустимо да мало отече. Парижани врло ретко пију воду из славине. Они углавном пију воду из пластичних боца. Не зато што не верују париском водоводу у квалитет његове воде, него зато што више воле укус изворске воде. „Evian”, „contrex”, „volvic”, „vitel”, „cristaline”, „hepar”... „Морате попити дневно два литра воде и то завршити најкасније до 18 сати да вас вода не би будила приликом спавања”,рече ми овдашњи специјалиста уролог. И раније сам придавао значај води и пио сам је, није баш да нисам. Али, попити два литра воде дневно није баш лаган задатак. Да је, рецимо, шампањац, стављам руку у ватру да не бих имао никаквих проблема да му станем у крај. Али, вода... Шалу на страну, никако ниси богат уколико имашкамен у бубрегу. Па таман да се ради и о „драгом камену”! А овај мој беше велики и као такав није се померао, па због тога и нисам имао бубрежне нападе. Али, да се у мом бубрегу камен био угодно инсталирао, разбашкарио и више него одомаћио би више него евидентно. Екографија га је фино уочила, а скенер му одредио димензије. Кад је камен мањи или кад их у бубрегу има више малецких дају се третирати и уништити ласером. Али кад је камен велики ласер не „пали”. Сестри која је због рата у Сарајеву побегла чак на Жабљак и тамо изградила кућу послах поруку шта ме је стрефило. „Ништа не брини”,рече ми у ес-ем-есу. „Распитала сам се. Ово ће сигурно средити твој каменац у бубрегу. Овако: исцедити пола лимуна, на сок додати велику супену кашику меда и исту такву кашику маслиновог уља. Пити то сваког јутра наштесрца и то пуних четрдесет дана”. Нисам пио само четрдесет дана него чак неколико месеци. Кад сам поново урадио екографију доктор уролог ми је погледавши снимак и упоредивши га са претходним, рекао: „Votre calcul est parti” (Ваш каменац је отишао). Пуцао сам од среће. Сад пијем два литра воде дневно „к’о бела лала”. Као од шале! И, наравно, свако јутро у оближњем парку претрчим једанаест кругова. Зашто баш једанаест? Е, зато што нисам фудбалер па да преферирам број „10”. ,,Болест нас сустигне брзином расног тркаћег коња, а напушта споро попут корњаче”,кажу људи. Безрезервно верујем у силне домете и успехе модерне медицине. Али и у неке народне лекове који су се безброј пута доказали у пракси. Верујем и у лечење методом хомеопатије која никако није „плацебо-ефекат”. После свега осећам силно олакшање, радост и невиђену енергију. Дође ми, као и свим људима који су се ослободили болести,да – од среће полетим. И ништа ме не може спречити да ово лето проведем на тридесетак километара источно од Атине у чаробном Порто Рафтију. На малецкој плажи од црвенкастог ужареног песка, зурећи у предивно море тиркизне боје и три острвца наспрам мене.

Новинар, Париз