Грешка судије преокренула каријеру

Једна грешка данас званично најбољег судије света Роберта Розетија из Италије значајно је утицала на каријеру фудбалера Милана Степанова и окренула је наглавачке. Од једног од најбољих и најперспективнијих младих штопера Европе, прешао је пут од звезда до трња и готово пао у заборав.

На континенталном првенству младих 2006. у Португалији проглашен је за најбољег штопера и изабран у идеални тим шампионата, иако је тадашња Србија и Црна Гора заустављена у полуфиналу. За „А” репрезентацију дебитовао је 16. августа 2006. у победи Србије против Чешке 3:1 (с два жута картона морао је да напусти терен у 76. минуту).

Као капитен Војводине и стандардни млади репрезентативац отиснуо се у иностранство. Прва станица била му је турска лука Трабзон. У истоименом клубу одмах су заволели мирног и тихог, али вредног младића с бројем 55 на леђима. Колико су га поштовали и како је играо показује и чињеница да је сваки посетилац интернет сајта Трабзона прво могао да види његову слику, па после остало што га је интересовало о клубу.

– Турци ме нису заборавили. И даље ме воле. Нема дана да ми не стигне порука од навијача да се вратим – рекао нам је Степанов.

Успон у каријери настављен је преласком у редове двоструког европског првака Порта, где је стигао на препоруку Жозеа Мориња.

– Дошао сам као замена за репрезентативца Пепеа и одмах сазнао да је тренер Фереира био против мог доласка, јер је желео да доведе капитена Мајорке Нуњеса. У клубу су, ипак, поштовали реч Мориња, али је на терену било другачије. Већ на почетку рада тренер ми је то и показао. Задао нам је вежбу на португалском, али није знао да савршено говорим словачки. Саиграч Словак Марек Чех превео ми је шта треба да радим. Када су Фереиру упозорили да не знам језик, само се насмејао и одговорио да сам га разумео. Касније, када сам играо добро није говорио ни реч, као да је једва чекао грешку – прича Степанов.

После периода адаптације тренер Мануел Жезуалдо Фереира пружио му је шансу. „Везао” је десетак утакмица у низу, а онда му се „десио Енфилд”. Популарни „змајеви”, са обезбеђеном лидерском позицијом у „А” групи Лиге шампиона, гостовали су у Ливерпулу. Иако је домаћин, коме је била неопходна победа, водио с 2:1, Степанов је играо готово беспрекорно. Његова бајка трајала је до 83. минута, када је скочио намеран да главом избије лопту у поље, али га је Хипија фаулирао, па је Србин пао. Лопта га је у паду погодила у руку, а Розети је уместо прекршаја за госте досудио пенал за „црвене”. Ливерпул је на крају славио с 4:1, а српски играч се преселио на клупу и трибине.

– Тренер ми је казао да су судијске грешке саставни део фудбала. Међутим, пропустио сам наредни меч у првенству и муке су почеле. Убрзо сам се повредио и после опоравка заиграо само два-три пута у првенству и неколико утакмица у купу – каже Степанов.

Уз жуљање неудобних столица наредне године задесиле су га и две велике несреће. У јулу 2008. му је умрла мајка, а 18. септембра је преживео стравичан саобраћајни удес:

– Рекли су ми да преживи један од милион. Аутомобил се вртео, превртао, ударио у стуб… Потпуно је уништен, а ја сам срећом прошао само угруван, са отеченим коленима и посекотинама по леђима.

Ни у наредној сезони није било напретка. Играо је само у купу и једанпут у шампионату. Тражио је да оде из клуба, јер је желео да игра:

– Никада нисам имао никакав сукоб ни са ким, а камоли са тренером. Годину дана молио сам да ме пусте. Челници су ме уверавали да сам им потребан и да је клуб изнад Фереире. Када је прошлог лета тренер потписао уговор на још две године, било ми је јасно да морам да променим средину, пошто он и даље жели Нуњеса.

Са одушевљењем нам је летос причао о преласку у Малагу, клубу, граду… Тврдио је да су га у Андалузији оберучке прихватили, да је презадовољан. У припремном периоду играо је одлично. На старту сезоне против Атлетика из Мадрида (3:0) повредио се у 67. минуту и паузирао скоро два месеца. Вратио се, одиграо три меча и „нестао”. Потпуно неочекивано, без икаквог повода и објашњења, поново је постао члан групе „ТНТ” (тренираш, не играш, тренираш):

– Невероватно је да десни бек игра левог штопера, или да задњи везни игра на мојој позицији, а мене здравог и спремног нема ни међу 18.

И као што је изненада нестао, тако се изненада и вратио. После тачно три месеца заиграо је против Депортива (0:0) и по оценама Шпанаца био међу бољима, чак и спасао гол, а игром судбине избегао и тежу повреду:

– Стартовао сам на лопту главом, а Алварез из Депортива ме је ногом ударио у раме и браду и нокаутирао. На кратко сам изгубио свест, али сам се брзо опоравио и завршио утакмицу.

Жеља Милана Степанова је да га обасја сунце, да буде стандардан првотимац Малаге. Уверен је да у том случају српски селектор Радомир Антић неће бити равнодушан.

– Наравно да желим да се вратим у национални тим. Целу деценију провео сам играјући у свим националним селекцијама. Зато ме више и боли. Трудим се да се не оптерећујем тиме и да се концентришем на обавезе у Малаги. Волео бих да се вратим, али нећу да се намећем изјавама у новинама. Желим играма на терену да заслужим позив – закључио је Милан Степанов.

-----------------------------------------------------------

На стубу срама

После аутогола и пораза од Казахстана (2:1) у Алма Ати, нашао се у немилости многих наших медија.

– Ставили су ме на стуб срама. Испало је као да сам убио три човека. Покушао сам да блорима шут, а лопта ме је погодила у пету, променила правац и завршила у мрежи. Тадашњи селектор Клементе ме је тешио и храбрио, говорио да не читам новине. Играо сам још само у Јерменији, а доласком Мирослава Ђукића за селектора изгубио се из репрезентације. Нико ме више није позвао, ни да пита како сам – са огорчењем прича Степанов.

-----------------------------------------------------------

Шест пута репрезентативац

Милан Степанов је рођен 2. априла 1983. у Новом Саду. Играо је за Војводину (105 првенствених мечева/6 голова), Трабзон (37/1) и Порто (10/0), а тренутно је позајмљен Малаги. За репрезентацију Србије одиграо је 526 минута на шест утакмица, а само је терен у Алма Ати напустио погнуте главе. Иако није много играо с Портом је освојио две титуле првака и један куп Португалије. Процењује се да вреди два милиона евра, а уговор са португалским „змајевима” траје му до 30. јуна 2011.

Ђорђе Смиљанић