Перите судове, живећете дуже

Радохоличари и нервчици, чувајте срце. Како? Шетњом! Што сте активнији живећете дуже, али и бити здравији у старости. Чак само 20 минута кретања – било каквог – спремање куће, мување по кухињи, башти, поред реке у чијој близини живите, јурење за унуцима – довољно је за боље здравље. Све се рачуна, а корист од шетања делује дугорочно, јер ћете благодети осетити у старости.

Ово је једна од главних порука студије објављене у последњем броју познатог медицинског часописа JAMA (Journal of the American Medical Association), у којој су научници проучавајући групу здравих а старијих особа (од 75 година) дошли до закључка да је њиховој доброј кондицији у трећем добу допринела навика кретања и одлазака у шетњу из младости. Е сада, ново: у студији је доказано да није било битно каквом су се физичком активношћу у току своје младости и током средњег доба бавили, већ да су то радили свакога дана. Можда и најважније, особе које ни у познијим годинама не одустају од свакодневних шетњи и кретања, код себе стварају позитивну енергију и здрав дух. Буквално, енергију за живот.

Ово, нажалост, на нашим просторима и у нашем менталитету никако да ухвати дубље корене. Професор др Младен Давидовић, наш познати интерниста-геронтолог, иначе и потпредседник Друштва геронтолога Србије, каже да иако својим пацијентима стално препоручује кретање и шетње као главни лек, у нашем поднебљу старији људи су пре спремни да "ушетају" у таблете него у паркове и шеталишта крај река. Сваки пут се обрадује када види 84-годишњег Петра Манојловића, потпредседника Друштва геронтолога Србије, како бициклом долази у посету Клиници, али би ипак требало да буде много више наших времешнијих суграђана који на шеталиштима возе бицикл.

– У Монтреалу сам виђао 80-годишњаке на ролерима, а код нас ми је тешко да покренем људе који су тек прешли шездесете да устану, шетају, изађу из фотеље и стана... Морамо широком акцијом да уверимо целокупну популацију у важност свакодневне физичке активности, наравно примерено годинама. Људи кажу да не могу да шетају, а то није истина, осим у случајевима када је реч о непокретним болесницима. Мишићи морају да раде, јер само проток енергије доводи до стабилизације стања. Док се крећемо енергетски смо здрави, када "угасимо ту машину" ствари постају опасне по наше здравље – објашњава др Давидовић.

Научници са Универзитета у Питсбургу су у последњем броју најпознатијег медицинског часописа управо то и доказивали: код 302 старије особе пратили су током шест година како делују две хемикалије које се ослобађају приликом физичке активности. Што је особа била активнија имала је троструко мању количину штетних материја које доприносе старењу ткива,

Наши мишићи, значи мускулатура су највећи орган за кретање и уколико га не користимо не можемо очекивати да ћемо проћи без казне, односно без последица. На ову озбиљну опасност подсећају, по најновијим медицинским доктринама, и ендокринолози. Недовољно кретање се у медицини назива хипокинезијом и, по Светској здравственој организацији, то је глобални фактор ризика за квалитет живота, разболевање и прерано умирање. Др Давидовић додаје и да нема бољег лека за депресију или остеопорозу од – шетње.

Занимљиво је како наизглед мале ствари, на пример, обавеза да се за породицу или пријатељицу припреми недељни ручак, старијој особи иако болесној и која се тешко креће, доприносе здрављу, каже др Давидовић. Из свог дугог и богатог искуства рада с најстаријима у Клиничком институту за геријатрију КБЦ "Звездара", др Давидовић издваја занимљиво запажање о томе колико су људи који су преживели инфаркт после таквог искуства били у бољој кондицији него пре срчаног удара. Разлог је изузетно јак мотив да се човек врати међу активне, здраве, оне који могу да се крећу... Јер, кретање је живот.

Очито је да занемаривање кретања, односно физичке активности многе особе сврстава у високоризичну групу да оболе од атеросклерозе.

Лекари ће пацијентима опростити и који килограм вишка, осим ако није у питању уочљива дебљина, али свакога треба да забрине и покрене на акцију борба за дах већ при малој узбрдици или на степеништу или осећај опште неотпорности организма и преморености. Ако примете ове појаве, време је за акцију. Циљ ове медицинске доктрине није да се неко на силу направи спортистом, већ да организам човека буде функционалнији, здравији и заштићенији од настанка болести.

Оливера Поповић

-----------------------------------------------------------

Самци и срце

ЛОНДОН, 13. јула- Људи који живе сами изложени су двоструко већем ризику оболевања од озбиљне срчане болести од оних који живе с партнером, установили су стручњаци Универзитетске болнице "Сигехус" у данском граду Архусу.

Студија је обављена на 138.000 људи старости између 30 и 69 година, извештава Ројтерс.

Мушкарци који живе сами, старости преко 50 година, чинили су само 7,7 одсто испитаника, али су међу припадницима свог пола којима је између 2000. и 2002. констатована ангина пекторис или срчани удар они чинили две трећине испитаника који су умрли током првог месеца по постављању дијагнозе.

Жене које живе саме, старије од 60 година, чиниле су само 5,4 одсто испитаника, али су међу припадницама свог пола умрлим од срца имале удео од једне трећине.

Констатовано је да је учесталост тежих срчаних болести најмања међу високообразованим запосленим особама које живе са партнером.