Помоћ када је најпотребнија

Више од два месеца у београдској општини Звездара ради Канцеларија за бесплатну помоћ жртвама породичног насиља, а њен оснивач Леила Руждић-Трифуновић, посланик ДС-а у српском парламенту и председник Одбора за равноправност полова, каже за "Политику" да се показало да је њено постојање неопходно. Људи, истиче, не знају коме да се обрате, али немају ни новац за адвокате, па им је оваква помоћ преко потребна. Наша саговорница каже да се спрема да пошаље писма председницима општина у Србији, како би и они, евентуално, покренули неки сличан програм.

У овој канцеларији на Звездари волонтерски раде психолози и адвокати, а Леила Руждић-Трифуновић каже да је она замишљена као место на којем жртве породичног насиља могу да добију помоћ. Она додаје: "Долазе људи, углавном, по правну помоћ, јер не знају коме да се обрате у својим тешким животним ситуацијама. Долазе, такође, и грађани са других београдских општина, мада смо ми ово саветовалиште основали за грађане Звездаре". Наша саговорница каже да Канцеларија функционише као саветовалиште Комисије за родну равноправност, коју води психолог Ана Буква, која и сама учествује у програму помоћи грађанима.

Руждић-Трифуновић наводи да се у данима за пријем (уторак, среда и четвртак) у саветовалишту појави најмање троје, а дође и по петоро грађана са разним проблемима. "Имали смо, на пример, случај младе жене, која је, у свом стану, живела у ванбрачној заједници у којој је имала двоје деце. Партнер је престао да долази кући и да учествује у трошковима, па је она закључила да је заједница окончана, али није знала какав статус сада имају њена деца, нити коме да се обрати. Саветовали смо јој да се обрати суду за старатељство над децом, али и да би се регулисало питање учешћа оца деце у њиховом издржавању."

Наша саговорница наводи и случај оца са три одрасла сина, који су га константно притискали да им препише стан, а они ће га издржавати и бринути о њему.

"Тај господин је, да тако кажем, у пристојним годинама, пристојног образовања, а синови су га притисцима дотерали до психијатра. Имали смо и случај једне високообразоване госпође, која је ове године отишла у пензију, а која живи са кћерком од 45 година, такође, високообразованом. Кћерка има неку врсту шизофреније, али уз редовну терапију може да функционише сасвим нормално. Међутим, она не узима лекове и онда настају проблеми, јер тада сву пажњу усмерава на мајку и толико брине за њу да јој не да да изађе из куће, па чак ни да иде из собе у собу. Жена практично живи као у затвору. Оне су долазиле заједно, а жена је питала има ли начина да она више не живи са кћерком, јер је у питању било њено физичко и ментално здравље. Помогли смо и њима. Господин је објаснио синовима да, уколико не промене понашање, иду из његовог стана, а мајка и кћерка већ два месеца функционишу добро, уколико буде промена нагоре постоји могућност да се њихов проблем реши на неки други начин", наставља она.

Будући да је насиље у породици велики проблем у малим градовима и да се тамо, углавном, дешавају породичне трагедије, јер људи немају коме да се обрате на време, питали смо нашу саговорницу да ли је разговарала са колегиницама из посланичких клупа, Снежаном Стојановић-Плавшић (Г17 плус) и Живодарком Дацин (СПС), које се, такође, ангажују у парламенту на питањима у вези са породицом и које би могле помоћи да се нешто слично организује и у унутрашњости. Она одговара да откако ДС не учествује у раду парламента није у прилици да контактира са њима, "јер оне имају обавезе око седница, а и нису из Београда."