Велики покушај

Када се каже да је Југославија политичко искуство вредно истраживања, то значи да се треба надати да ће национализам бити прошлост Балкана. Социјалистичка прошлост Балкана била је "скраћена" интернационализација хаотичног експлозивног простора, уз помоћ ауторитарног једнопартијског режима и Титове наднационалне харизме. Титова харизма је имала ауторитарну, али и космополитску улогу. Мање је важно то што се Тито као син Хрвата и Словенке најчешће изјашњавао као Југословен, од околности да се свест о његовој "хабсбуршкој" улози још није пробила на видело због одржавања нације у температури емоција. Грчки филозофи су нпр. критиковали Александра Великог због тога што је себе уздигао до божанства ("па је због изобиља среће у души пропао"). У реалности је пак, упркос ауторитарности, Александров култ био моћно средство космополитизације античког света који је припремио и хришћанство. Тито није био екуменски Александар, али је био последњи балкански Хабсбург (владар вишенационалне државе), а његова харизма   (поред конзервативне) имала је и сличну глобализацијску улогу.

Неретко се жал за југословенством поистовећује с празном носталгијом. Тиме се југословенство деградира на ефемерну емоцију. Томе насупрот, оцена југословенства тражи хладнији приступ и вишу осматрачницу. Наравно да у кризном друштву није лако жабљу перспективу заменити птичјом, али је тај напор преко потребан. Стварност се проучава подједнако микроскопом и телескопом. Можда би се чак могло рећи да данас капитал боље уочава значај југоносталгије него губитници у транзицији. Капиталу је нужно тржиште, па се ради о калкулантској потрази за југословенским простором. Заштита мањина постаје сурогат за просвећено југословенство. Губитници транзиције су, томе насупрот, склизнули у национализам. Они би требало да буду носиоци југословенства, а не шовинизма. Политичке елите су успешно наметнуле свест да је Југославија била тамница свим нацијама. Југословенство је сведено на корисну мрачну прошлост. Излаз се тражи у славној националној прошлости. Повратак славној националној прошлости је идеологија која обезбеђује обнову структура периферијског капитализма. Код дела становништва јесте присутна југоносталгија. Ипак је носталгија облик варљивог топлог сећања, а југословенство је више од емоције. Што је не мање важно, југословенство је интерес повлашћених, а не само трговачких елита – "Меркатора" или "Метроа". Треба бити начисто с тим да је југословенство агрегат нових видокруга, који разбијају провинцијализам. "Патриотска" интелигенција то надокнађује упорним наметањем слике о монументалној прошлости нације. Судар славних прошлости лако је прешао у рат. Зато се само на први поглед може чинити преурањеним закључак да је, упркос државном неуспеху, немонументално југословенство било велики покушај.