Veliki pokušaj

Kada se kaže da je Jugoslavija političko iskustvo vredno istraživanja, to znači da se treba nadati da će nacionalizam biti prošlost Balkana. Socijalistička prošlost Balkana bila je "skraćena" internacionalizacija haotičnog eksplozivnog prostora, uz pomoć autoritarnog jednopartijskog režima i Titove nadnacionalne harizme. Titova harizma je imala autoritarnu, ali i kosmopolitsku ulogu. Manje je važno to što se Tito kao sin Hrvata i Slovenke najčešće izjašnjavao kao Jugosloven, od okolnosti da se svest o njegovoj "habsburškoj" ulozi još nije probila na videlo zbog održavanja nacije u temperaturi emocija. Grčki filozofi su npr. kritikovali Aleksandra Velikog zbog toga što je sebe uzdigao do božanstva ("pa je zbog izobilja sreće u duši propao"). U realnosti je pak, uprkos autoritarnosti, Aleksandrov kult bio moćno sredstvo kosmopolitizacije antičkog sveta koji je pripremio i hrišćanstvo. Tito nije bio ekumenski Aleksandar, ali je bio poslednji balkanski Habsburg (vladar višenacionalne države), a njegova harizma   (pored konzervativne) imala je i sličnu globalizacijsku ulogu.

Neretko se žal za jugoslovenstvom poistovećuje s praznom nostalgijom. Time se jugoslovenstvo degradira na efemernu emociju. Tome nasuprot, ocena jugoslovenstva traži hladniji pristup i višu osmatračnicu. Naravno da u kriznom društvu nije lako žablju perspektivu zameniti ptičjom, ali je taj napor preko potreban. Stvarnost se proučava podjednako mikroskopom i teleskopom. Možda bi se čak moglo reći da danas kapital bolje uočava značaj jugonostalgije nego gubitnici u tranziciji. Kapitalu je nužno tržište, pa se radi o kalkulantskoj potrazi za jugoslovenskim prostorom. Zaštita manjina postaje surogat za prosvećeno jugoslovenstvo. Gubitnici tranzicije su, tome nasuprot, skliznuli u nacionalizam. Oni bi trebalo da budu nosioci jugoslovenstva, a ne šovinizma. Političke elite su uspešno nametnule svest da je Jugoslavija bila tamnica svim nacijama. Jugoslovenstvo je svedeno na korisnu mračnu prošlost. Izlaz se traži u slavnoj nacionalnoj prošlosti. Povratak slavnoj nacionalnoj prošlosti je ideologija koja obezbeđuje obnovu struktura periferijskog kapitalizma. Kod dela stanovništva jeste prisutna jugonostalgija. Ipak je nostalgija oblik varljivog toplog sećanja, a jugoslovenstvo je više od emocije. Što je ne manje važno, jugoslovenstvo je interes povlašćenih, a ne samo trgovačkih elita – "Merkatora" ili "Metroa". Treba biti načisto s tim da je jugoslovenstvo agregat novih vidokruga, koji razbijaju provincijalizam. "Patriotska" inteligencija to nadoknađuje upornim nametanjem slike o monumentalnoj prošlosti nacije. Sudar slavnih prošlosti lako je prešao u rat. Zato se samo na prvi pogled može činiti preuranjenim zaključak da je, uprkos državnom neuspehu, nemonumentalno jugoslovenstvo bilo veliki pokušaj.