„Икеа” – Србија: нико није изгубио (2)

Очекивања су, готово, неподељена – шведски произвођач намештаја „Икеа” добиће плац баш онакав какав је потребан за шопинг мол надомак Београда. Али, то што је „Икеа” (условно речено) победила, не значи да је држава Србија изгубила. Обе стране које су у последње две године водиле беспоштедне преговоре и у њима користиле сва легитимна средства, па и медије, могу бити задовољне. „Икеа” жели да зарађује и прави профит, а Србија тражи да тако велика и позната компанија инвестира, ангажује домаће произвођаче намештаја и запошљава радну снагу.

Ако би се тражио (условни) „губитник” надмудривања шведске компаније и државе Србије, то би по оцени појединих аналитичара могли бити домаћи пословни људи из сфере бизниса са земљиштем и некретнинама (у локалном жаргону познатији као тајкуни). Неки од њих остали су „кратких зарада” јер нису успели да „Икеи” продају своју земљу да на њој гради шопинг мол, а други већ „шкргућу зубима” што и за њих не важе олакшице приликом куповине земљишта које ће добити та компанија.

Нико не крије да су преговори били компликовани. Да би се стигло до обострано корисног решења, обе стране су користиле медије, нарочито штампане, да припреме јавност и остваре своје циљеве.

Тако, на пример, само дан пред усвајање закона о планирању и изградњи од којег очекује знатне бенефиције, „Икеа” (10. септембра) обавештава јавност у Србији да је обуставила најављену градњу робне куће због административних препрека и скупог земљишта, али да очекује да ће „новоусвојени закон о планирању и изградњи донети прижељкивано скраћење времена за издавање дозвола”.

Закон је донет 11. септембра, а према касније усвојеној уредби локалне самоуправе могу неком инвеститору бесплатно да доделе плац за изградњу.

У октобру сазнајемо о озбиљној намери Владе Србије да привуче овако значајног инвеститора, а о томе је говорила чињеница да је посао преговарача на себе преузео лично премијер Мирко Цветковић.

Држава Србија затим пушта информацију да ће тендером бити оглашен закуп 70 хектара земљишта Института за сточарство поред аутопута Београд–Загреб, што је сигнал за шведску компанију. Из „Икее” стиже „хладан” одговор да ће тек одлучити да ли ће учествовати у трци. А затим следи ново лобирање путем медија: „Швеђани се окренули приватницима и преговарају са Мирославом Мишковићем о плацу поред београдског аеродрома”, „’Икеа’ је очито уморна од бирократских, правних и других перипетија”, „’Икеа’ је одложила одлуку о отварању фабрике у Србији”…

Јавност затим сазнаје колико је влади стало да доведе ту познату компанију, па „је премијер дао налог министру Оливеру Дулићу, Републичкој дирекцији за имовину и властима у Београду да се хитно реше сва имовинскоправна питања, припреме све промене урбанистичких и планова детаљне регулације, као и саобраћајне инфраструктуре, како би тендер за земљиште Института за сточарство могао да буде расписан до краја године”.

Шведској компанији то није довољно па узвраћа да је „највећи проблем то што је земљиште на коме се налази Институт за сточарство пољопривредно и за његово преименовање у грађевинско купац треба да плати још 50 одсто продајне цене у складу са новим законом о пољопривредном земљишту”.

Ни држава не остаје дужна ако већ мора да даје јефтино земљиште за тржни центар „Икее”, па гледа да и она заузврат нешто добије: „Очекујемо да шведска компанија инвестира у домаћу дрвну индустрију, посебно на југу, у ’Симпо’ из Врања”.

Тако се завршава 2009. година. Одмах на почетку 2010. (11. јануара) министар Слободан Милосављевић изражава уверење да ће у 2010. „бити завршен и финални договор са ’Икеом’“.

Из те компаније, према тврдњама штампе, с одобравањем прихватају понуду и одговарају да су „одустали од градње објеката у суседној Хрватској и намеравају да у Београду направе центар својих активности у региону бивше Југославије”.

Средином јануара из владе је медијима потврђено да „Икеа”, после девет година преговора, ускоро почиње да гради објекат на локацији „Соко салаш” Института за сточарство у близини аутопута Београд–Загреб. Тај плац је, уредбом владе о конверзији земљишта која је усвојена крајем јануара, постао власништво државе и сада га локална заједница може продати по нижој цени или бесплатно доделити инвеститору ако он запосли један одсто од укупног броја радно способних становника те локалне заједнице.

Коментаришући после свега такве потезе, један од великих домаћих инвеститора у некретнине оцењује данас за „Политику” да се „’Икеа’ све време преговора крајње рационално понашала као инвеститор, да она има ’тешку руку’ кад је у питању улагање, односно трошење капитала”.

Из данашње перспективе, и консултант за страна улагања Милан Ковачевић (који је деведесетих година био саветник шведске компаније и члан њеног управног одбора) каже да та компанија нерадо улаже свој капитал. „’Икеа’ жели да минимизира ризике који постоје у Србији и зато овако дуго трају преговори. Наша мана било је скупо земљиште, а интерес ’Икее’ је увек био јефтина надница у Србији”, каже Ковачевић.

– Уредба владе као да је писана за „Икеу” и нема сумње да ће је она капитализовати. Превише је било цинцулирања. „Икеа” ће одуговлачити све док им држава не каже „ево вам за џабе” – сматра Синиша Николић, консултант и власник саветничке фирме за улагање у некретнине, одговарајући на питање „Политике” о току досадашњих преговора.

Многи домаћи инвеститори у некретнине сада постављају питање зашто исти статус Србија не да и својим, домаћим инвеститорима, односно зашто они нису добродошли.

Двогодишњи интензивни преговори били су и повод да се (не само) лаичка јавност запита да ли можда та компанија има свог лобисту у врху српске власти. Синиша Николић каже да је „’Икеу’ једино интересовало може ли да добије плац без тендера”. 

– Сматрали су да треба да буду повлашћени због тога што су велики и познати и да због величине локације не треба да имају конкуренцију. Нека и буде тако, али држава мора да им стави рестриктивну клаузулу да не могу да отуђују, препродају земљу известан број година и да их обавеже да неколико домаћих фабрика узме за стратешке партнере – тврди Николић.  

И после толико преговора и потрошене комуникацијске „муниције”, још није познато да ли ће и када „Икеа” доћи у Србију.

– „Икеа” тактизира две године и чека моменат политичког опортунитета. Све што та компанија тражи, српска власт ће дати пред изборе да би се после у кампањи хвалила како је „она довела ’Икеу’” – тврди власник једног великог плаца у Београду.

А доктор комуникологије Борислав Миљановић каже да није ништа необично у томе што су обе преговарачке стране користиле медије за своје интересе да би ојачале преговарачку позицију.

– Не знам колико је свака од њих добила, али чини ми се да ни држава Србија, ни „Икеа” нису много изгубиле. Србија ће добити „Икеу”, а „Икеа” нови објекат у региону. Комуникација је коришћена као код свих великих преговарача. Испипаваш терен, дижеш своју а обараш цену друге стране, провераваш какве су позиције друге стране и изазиваш другу страну да се још мало „отвори”.

– Тако је „Икеа” тражила од Србије да спусти цену земљишта, а Србија од „Икее” да сарађује са домаћим фабрикама дрвне индустрије – каже Миљановић.

Миша Бркић