Заштићени станари изван закона

Закон о денационализацији, који би требало да буде усвојен до краја године а можда и пре, може да успостави правду за старе власнике станова, а да истовремено учини неправду према „заштићеним станарима,” односно корисницима станарског права на приватним становима. Процена је да носиоци станарског права користе око 10.000 станова у својини грађана и да у 90 одсто тих станова живи једно породично домаћинство, док у 10 одсто постоје сустанарски односи. Већина ових станова налази се у централним општинама у Београду.

У Нацрту закона о денационализацији јасно пише да се станови враћају у својину бившем власнику који постаје закупац. Власник може да повећа закупнину коју већина станара неће моћи да плати. Више од 40.000 људи може да заврши на улици. Оваквим предложеним решењем раде се нове неправде како би се исправиле оне старе готово 60 година.

Миле Антић, координатор Мреже за реституцију каже да је добро што се тај случај закупаца на неодређено време није нашао у Нацрту закона о денационализацији, јер је то питање регулисано Законом о становању. На потезу су општине које треба да збрињавају кориснике станова у приватној својини. Међутим, општине су од 1992. године решиле само стотинак случајева вративши станове само једној малој групи такозваних „оригиналних власника“. Законом нису предвиђене никакве санкције за општине и функционере у случајевима неиспуњавања ове законске обавезе.

Професор Властимир Дедовић, председник Удружења корисника станова у приватном власништву истиче да је положај ових „заштићених станара” који живе у овим становима изузетно тежак и неизвестан. Они немају никакву правну сигурност. У београдским судовима у току је већи број судских поступака који се одвијају на штету носиоца станарског права у власништву грађана. Нису ретки случајеви да породице које су деценијама живеле у једном стану, буду исељене у други, често мањи и неодговарајући стан у приватном власништву. Појавиле су се агенције за куповину неусељивих станова и исељавања станара. Било је и случајева буквалног избацивања људи на улицу.

Чланови Удружења су свесни проблема који су наслеђени из претходне законске регулативе. Они сматрају да је држава оштетила станаре третирајући их као стамбено збринуте и искључујући их из поделе и каснијег откупа друштвених станова, а и одузимајући им још станарско право које су имали 50 година. Како каже Дедовић изложила их је проблемима око закупа, док су остали грађани добили право да своје станове откупе под изузетно повољним условима. Држава је оштетила власнике, дајући другима станарско право над њиховим становима. Удружење сматра да се једна грешка не може исправити прављењем нове грешке.„Недопустиво је да нас наша држава казни због свог пропуста тиме што је створила могућност да више од 40.000 породица буде избачено на улицу”, наглашава овај професор. Јасно је да не постоји брзо и лако решење овог проблема, али се он не може решавати одлагањем и нечињењем, закључује Дедовић.