Смокве

Препознати грешку када је касно највећа је казна, каже Мики. Прича да је недавно био у Куршумлији и видео смоквино дрво.

– Откуд смокве овде – пита Мики.

– Однедавно расту све више, променила се клима, изгледа да се југ климатски помера ка северу – објашњава љубазни домаћин док једним ухом слуша вести о штрајку у куршумлијским фабрикама.

Мики прича како је мајка у старој заједничкој СФРЈ пре четрдесетак година путовала на крајњи југ Македоније, правила слатко од смокава и у великим кофама транспортовала ушећерене куване црне плодове за које су се ,,отимали” рођаци и комшије у Србији. Смокве су служиле и за потплаћивање шалтерског система када је добијање потврда била непрелазна препрека. Ето бар неке користи од глобалног загревања, смокве сада расту и код нас, не само у иностранству.

У општинској згради Куршумлије паметној деци деле симболичне награде за њихове успехе у школи и ван ње. Прилази девојчица, Мики је пита због чега добија награду, она скромно одговара због одличног успеха у основној школи. Неко добацује да је поред тога ђак-пешак.

– Колико дневно пешачиш?

Она још скромније: – Око двадесет километара.

– Колико?

Мики не верује то што чује, Србија у 21. веку на вратима ЕУ.

То паметно дете недељно пређе око 100 километара од куће до школе и назад, не само она, велики број деце јер су села полупразна, поготово она на стално помињаној административној граници ка Косову. Људи се селе, нема посла, остају старији који више немају снаге за промене и одласке, млади не чекају, упорно одлазе а са њима и древна села и школе. При повратку кући Мики гледа кроз прозор Куршумлију и Прокупље и да не зна да је тамо мислио би да пролази кроз Алексинац, Пирот, Лесковац, Врање, Бујановац, Прешево… сва та места су му иста јер је време стало у исто време. Стало време. Ново време у јединственој јужносрпској граматици. Гледа крајолик и поново се диви његовој лепоти, каже ми да смо паметан али забораван народ. Како то, питам. Слично нам се већ десило јер нисмо успели да објаснимо површним бомбардерима да је земља због које ће нас бомбардовати наша. Како и да објаснимо када је њихов главни аргумент био да је број становника један према десет у корист оних који гурају ка северу.

Оно дете Микију никако не излази из главе, дете које све чини да дође до школе, а родитељи остају кући и поред свега. Да ли се надају бољим временима, да ли се надају да ће се нешто ипак променити? Да ли кажу детету да не треба да помаже у кућним пословима, да само учи и кад порасте што пре оде ако они нису могли? Да ли се детету спава кад уморно дође кући а жели да учи и заврши домаћи задатак? Да ли бицикл може да помогне, да ли је бицикл луксуз, да ли би дете да мења своју судбину са децом која пешаче ,,само” пет километара до школе? Да ли се неко брине о тој вредној деци која по модрим температурама месечно пређу више километара него неко за живота? Да ли они који ноге користе за прелазак из једну у другу фотељу размишљају о дугорочној судбини деце и земље? Да ли пробају нешто да промене па од свега дигну руке јер су већ два пута пробали? Мики не зна, гледа поред мене као да се извињава што не може да учини више јер ако се нешто не промени сва та деца ће наставити да ходају све док једног дана заувек не изађу из села или земље. Нама неће остати ни смокве а и шта ће нам кад ће други њима да се слади.