БЕЛЕ ТРАКЕ

Иако није обичај да редитељи пишу филмске критике и дају суд о својим колегама, овога пута ћу направити изузетак. Разлог за то је више него снажанутисак који је на мене оставио филм Михаела Ханекеа „Беле траке”. Дело је не само уметнички брилијантно него ми је, можда, дало одговор на питање које ме прогања читавог живота: како је могуће да једна тако цивилизована земља, каква је била Немачка, која је свету подарила највеће мислиоце, писце и композиторе, падне тако ниско у – фашизам? Како је дошло до незапамћеног суноврата са небеских висина Гетеовог духа у амбис нацистичке кланице? Шта се то десило па су „Чаробни брег” заменили концентрациони логори? Зашто се то одиграло баш тамо?

Направљено је много студија о настанку фашизма, на ту тему је написан приличан број драма, о томе је снимљено више филмова али ми се, гледајући „Беле траке”, учинило да ми је најзад истина пукла пред очима. Покушаћу да то објасним.

Прича почиње 1913.године у малом селу на северу Немачке низом догађаја који су сви одреда свирепи и мистериозни. Откривају се и жртве необјашњивих страхота: то су углавном извитоперене и агресивне особе, нарочито сурове према сопственој деци. Они чине већину у тој селендри; неколицина оних који представљају добре и нормалне људе губе битку са онима који, у име ко зна чега све, злостављају своје потомке.

Наслов филма се односи на симбол невиности и чистоте. Због низа сасвим безазлених дисциплинских прекршаја којесу његова деца начинила локални протестантски свештеник их кажњава тако што им за руке везује беле траке. Оне би требало да их подсећају на доба чедности које је, по његовом мишљењу, за њих неповратно изгубљено. Јадну децу он немилосрдно шиба,а сина у пубертету тим истим тракама ноћу везује за кревет. И остали мештани на разне начине малтретирају своју децу, покушавајући да насилним путем оживе некакав идеал чистоте и савршенства који постоји само у њиховим главама. Истовремено се повећава број необјашњивих, злокобних догађаја…

На крају ове суморне приче, мистерију необјашњивих несрећних случајева у малом селу са севера Немачке у предвечерје Првог светског рата аутор не открива. Иако се да закључити како иза ужасних збивања стоје злостављана деца, Ханеке то само наговештава. За њега су историја и људска природа неприступачни, необјашњиви и он оставља само могућност да су будући нацисти одрасли на огорчености и фрустрацијама из сопственог детињства.

Ханеке нам ипак јасно даје до знања како корени фашизма у било којој држави, а посебно у Немачкој с почетка 20.века, леже у болесном стању основне ћелије друштва – породице. Завршавајући филм са вешћу о атентату у Сарајеву аутор „Белих трака” нам сугерише како су светски ратови, који су убрзо уследили, представљали наставак баш те болести, само у већим размерама. Кроз анализу породичних односа у некој забити Немачке он приказује тежак поремећај система вредности друштва и превласт насилног над разумним, у чему ће нацистичка идеологија ускоро пронаћи плодно тле за свој процват. На крају постаје јасно како фашизам у Немачкој није тек тако освануо једног јутра 1933, са доласком Хитлера на власт, већ да је тај догађај припреман годинама, десетлећима, можда и дуже.

„Беле траке” откривају како насиље у породици, тако присутно и у нас, може бити претеча много ширих и застрашујућих процеса у друштву. Јер злостављање код злостављаног рађа жељу за осветом која се испољава новим – злостављањем. Оно се из генерације у генерацију умножава и једнога тренутка излази из оквира породице, затворени кругови постају све шири и шири, све док на крају не преплаве читаве слојеве друштва, читаве нације.

„Беле траке” говоре о томе како фашизам у своме корену није политичко питање већ појава која се рађа у интими спаваће собе. Тек касније, када кућни терор изађе на улицу он добија национална, политичка, верска обележја – постаје идеологија. Али почиње ту, тик поред нас…

редитељ