Гувернер из Сантова

Дошао је из Франкфурта, напустио немачки "Орднунг" и посао у "Мекинзију", замоливши тамошњег послодавца за три месеца неплаћеног одсуства. По правилима српске математике та три месеца трају већ скоро пуних шест година. Није мала ствар бити дођош у Србији, а добити најпре место број два, а потом место број један у централној банци.

Радован Јелашић, гувернер Народне банке Србије, постао је део бесконачне реформске приче у Србији, пролазећи у међувремену све фазе београдског уздизања у звезде и провлачења кроз блато, али и практично доказујући оно што и често сам изјављује:

– Дијаспора располаже најбољим извором људи неопходних да Србија надокнади деведесете. Транзиције нема без људи, и то оних учених широкогрудих, са знањем три-четири језика, непокварених, људи који још верују у нешто, "умеју да лете" и желе да мењају нешто и то сваког дана. Иако сам као гувернер свестан да је дијаспора најбољи извозни продукт Србије са приливом више од четири милијарде долара у 2005. години, за мене је таква корист само база, а права надградња су знање и искуство којим дијаспора на најбољи начин може да помогне Србији. Дознаке се брзо потроше, од милостиње нема дугорочног развоја, а улагати у Србију само из патриотских разлога не може да донесе корист ни дијаспори ни Србији – вели и подсећа да је његов долазак на чело НБС само наставак традиције из 19. века.

Од првих 19 запослених Привилеговане Народне банке Србије чак девет је дошло из прека. Гувернер Ђорђе Вајферт на кормилу Народне банке провео је пуних 26 година, које ће ретко ко моћи да угрози, а стигао је из Панчева. Садашњи гувернер добио је надимак Мађар будући да се родио у Сантову, где је завршио основну школу, гимназију у Будимпешти, Економски факултет у Београду... И стално трага за одговором: зашто се вратио?

Новац није све

– Пошто се дуго припремало оно што је уследило 5. октобра онда је човеку врло важно да тамо где се нешто важно дешава буде од првог дана. Јер, нема никакве сумње да ћу ја увек бити онај који може рећи да сам ударио камен темељац једном новом финансијском систему и једној новој монетарној политици у Србији и једној новој НБС. То од мене нико не може да узме – истиче један од најважнијих разлога свог доласка у Србију.

– Новац није све. Нити ме интересује да купујем одела по хиљаду евра, нити ме занима да ми гуме на ауту буду што шире, иако знам да је то у великој мери преовлађујући вредносни систем у Србији.

На недавно одржаним "Видовданским данима" дијаспоре у Београду анегдотски је поменуо да је увек имао проблем како га околина доживљава. На студијама у Београду је био Радован Мађар, упркос томе што је био један од ретких који је тада писао искључиво ћирилицом, ишао редовно у цркву, знао да изговори Оченаш и у целини важио за великог Србина те 1987. године, што се лоше котирало, не слутећи да ће га убрзо многи превазићи својим "плакатним српством".

– За нас је српство било једнако са црквом, ишли смо редовно у цркву, рецитовали за Светог Саву, учили ћирилицу, пре свега на веронауци, писали сви ћирилицом. У мом селу је више Хрвата него Срба и ми смо се од њих просто разликовали, јер смо писали другим писмом. Био је то здрав национални набој који смо донели овамо, па нам је било чудно што су и мене и мог друга Милана звали Мађарима, али тада одлучујућу улогу није играла национална припадност него ко има какав пасош – сећа се.

У Чикагу, током последипломских, становао је у кући католичког свештеника из родног Сантова и за те Мађаре у Америци увек је био Србин. Током друге половине деведесетих је третиран као Мађар, али му то ни тада ни данас, како га други виде, никад није сметало.

Шта га љути? Кад је престао да буде вицегувернер телефон је престао да му звони, као што је свестан да ће се исто догодити кад буде отишао са гувернерског места. Ипак, вели да је јако срећан, "јер мање-више знам и где ћу и шта ћу и од чега ћу да живим".

– У Србији после одређеног времена човек посумња у себе самога, будући да сви овде желе промене, али нико не жели сам да се мења. Дојадило ми је да будем мањина, зато ми треба друштво. Било би јако важно да та мањина пређе у већину и да дођу људи који имају искуства и са неким другим светом, који размишљају позитивно и који ће схватити да је власт у њиховим рукама. Људи у Србији и не желе ту власт да би нешто мењали, него само желе да је искористе, а да максимално одрже статус кво. Разлику између успешних и неуспешних не чини то да један зна, а други не зна. Сви знају шта треба да се ради, основно је да један чини, а други не чини. И због тога треба више таквих људи који су спремни да се ухвате у коштац – износи шта му смета.

Заточници прошлости

Не чуди кад гувернер пристигао из дијаспоре тако размишља и тражи друштво сународника који су се опробали у белом свету.

– Просто мислим да ми не знамо шта ћемо са дијаспором. Имамо огроман проблем и да их сакупимо. У Франкфурту и околини има три пута више Срба него Грка, а Грци имају три цркве и то на најлепшем месту. Црква је све успела да окупи, па се они онда унутар тога деле. Нама ће бити потребно још много времена да се код нас створи нека институција која ће све да скупи под једну капу. Још се не можемо отарасити прошлости кад причамо о будућности и за шта нам треба дијаспора. Никада о дијаспори нисам причао тако да зађемо међу њих са шеширом, па да прикупимо неку хиљаду евра. Мислим да је то понижавање и дијаспоре и државе Србије. Наши људи би могли помоћи путем својих пословних контаката, али не искључиво из националних мотива, него из пословних разлога, прича гувернер, налазећи узроке у овдашњем страху од конкуренције са стране.

Веза с грчком заједницом је у случају Јелашића објашњива: супруга му је Американка грчког порекла, па је често спреман да у њиховом искуству налази користан модел и за нас.