Само ми је Партизан честитао

Саша Обрадовић спада у оне ретке људе који су задужили и Црвену звезду и нашу кошарку, мада је због своје ненаметљивости често остајао у медијској сенци неких мање квалитетних играча. Тако и његов тренерски успех, у дебитантској сезони у Келну – титула првака Немачке, нису пратиле салве аплауза. Кад дође време за честитке неминовна су и понека разочарања...

– Партизан је једини клуб који ми је честитао на освајању првенства Немачке. Послао је честитку и мојим играчима Вучуровићу, Нађфејиу и Шљиванчанину – каже Звездино "дете" Саша Обрадовић, рођен 29. јануара 1969. у Београду, од скора помоћник селектора СЦГ Драгана Шакоте.

Покидане везе са Звездом

Изостала је честитка од оних који би требало да честитају пре свих...

– Са Звездом, на жалост, немам никакве односе. Неки људи у њој су, колико знам, увређени што сам одлучио да своје последње играчке дане проведем у Немачкој. Показало се да је Немачка увек била мој добар избор, и играчки и тренерски. Звезди желим све најбоље.

Каријеру је почео пре 20 година на Малом Калемегдану. Био је један од најзаслужнијих за прву Звездину титулу од 1972, освојену 1993. Кад је успех поновљен, 1994, отишао је у берлинску Албу коју је тада тренирао Светислав Пешић. Немачка му је оба пута била одскочна даска за репрезентацију: из Берлина је уврштен у један од најсјајнијих наших тимова који се 1995. вратио на врх Европе право из "канџи" санкција Уједињених Нација; недавно је у Келн стигла и понуда да буде помоћник селектора.

– Пре 12 година нисам био баш сигуран да је Немачка права земља за мене, јер сматрао сам да имам квалитет за неку бољу лигу. Пешић је битно утицао на моју каријеру јер ме је два пута доводио у Немачку. На тренерском почетку много ми је помогао и мој саветник у Келну Драшко Продановић. Драгоцена је и помоћ Зорана Кукића.

Европско злато у Атини 1995, олимпијско сребро у Атланти 1996, европско злато у Барселони 1997, светско злато у Атини 1998, европска бронза у Паризу 1999, европско злато у Истанбулу 2001. Тако изгледа његова колекција медаља у репрезентацији у којој је доживео тешку повреду (покидана Ахилова тетива) на "Евру 1999" у Француској што је, показало се, био један од разлога што "плави" нису стигли до финала (остали без плејмејкера). Због тога је пропустио читаву сезону (1999/00) у Црвеној звезди.

– Та повреда је убрзала моје припреме за тренерски посао. До тада сам размишљао о томе који ауто да возим, где да одем на одмор, како да се проведем, а онда сам схватио да све то није толико важно. Тих дана сам почео озбиљније да анализирам тренерски посао и прикупљам неке податке, мада сам после тога још играо.

Српски играчи прескупи

У својој првој тренерској сезони, завршеној пре нешто више од месец, постао је првак с Келном коме је мало ко давао шансе против објективно јачих клубова Албе и Бамберга. Келн има око три пута мањи буџет и знатно млађи тим (просек 22,5 године) од Албе коју је победио у финалу са 3:1.

– Алба и Бамберг ће бити фаворити и у наредној сезони. Келн мора да гради своје амбиције у складу с буџетом. Нереално је очекивати неки успех у Евролиги у којој је гро клубова богатији од нас. Зато нам је домаћа лига опет приоритет. Криво ми је што нисам под притиском да морам да освојим неки трофеј, јер је то добро за сазревање...

Келн је, по његовим речима, "сиромашко" и у односу на наше најбоље клубове:

– Не видим зашто је наша кошарка пропала, као што неки кажу. Ми и даље имамо највише талената у Европи. Радо бих довео неколико играча из СЦГ само кад би Келн имао довољно новца. Наши играчи су толико скупи да нема сврхе ни питати за цену. Знам да водећи српски клубови имају дупло веће буџете од Келна.

Он сматра да и репрезентација, којој се јуче прикључио на припремама у Бормију (Италија), има велики потенцијал:

– У нашој подмлађеној репрезентацији има много врхунских талената. Питање је само када ће то доћи до изражаја, да ли већ овог лета на Светском првенству у Јапану или догодине на Европском првенству у Шпанији. Треба бити стрпљив с младима.

У путу за Бормио, на свој први тренерски тренинг с "плавима", покушао је да се сети свог првог дана у њој док је био играч. И онда и сада био је испуњен поносом:

– Дошао сам у репрезентацију врло мотивисан и жељан рада. Државни тим је увек највећи изазов. Сигуран сам да ћу имати шта да научим и од Шакоте и Вукоичића али и од наших младих играча.′

--------------------------------------------------------------------------

Сви ми дугујемо репрезентацији

На питање шта му је пружила репрезентација, Саша Обрадовић одговара:

– Сви ми који смо носили плави дрес дугујемо репрезентацији, ако ни због чега другог оно због тога што нам је подигла рејтинг и донела боље уговоре. Ипак, однос према репрезентацији је пре свега однос према својој земљи. За њу се игра из патриотских разлога.