На ивици амбиса

Догађаји после отмице тројице израелских војника увелико су измакли контроли. Сведоци смо злокобне обнове блискоисточног насиља.

Криза је отворена када су милитантни Палестинци блиски владајућем Хамасу киднаповали наредника израелске армије код појаса Газе. Драстично је продубљена отмицом још двојице јеврејских војника на северу Израела после упада припадника радикалне либанске милиције Хезболаха.

Ехуд Олмерт, израелски премијер, који за разлику од претходника нема неку војничку прошлост, себи не жели да допусти ни најмањи знак слабости према онима које његова влада сматра терористима. Иако по логици ствари оправдан, одговор регионалног Кинг-Конга према Палестинцима и Либанцима до те мере је оштар да сасвим ретки сматрају да се не ради о прекомерној употреби силе.

Цивили највеће жртве

Израелска армија је одмах по отмици наредника Гилита Шалита ушла у Газу, појас који су на основу унилатералног плана раздвајања прошлог лета напустили и израелски војници и јеврејски насељеници. Свакодневна ракетирања и гранатирања однела су већ десетине махом цивилних палестинских живота.

Сада је на реду Либан, са чијег су се југа Израелци после 22 година окупације повукли пре шест година. Либан је, као у време израелске инвазије 1982, потпуно одсечен од света. Земља је блокирана са копна, мора и из ваздуха. Бејрутски аеродром је регуларна мета, као и магистрални пут који води ка Дамаску. Цивили су поново највеће жртве.

Као и у случају отмице наредника Шалита у Гази, премијер Олмерт инсистира да нема преговора о размени заробљеника-заточеника коју предлажу радикални палестински Хамас, односно лидер Хезболаха Хасан Насралах.

Ова врста одлучности Олмерту је исплатива код израелске јавности, али ради се о Блиском истоку где је све могуће.

Мимо Израелаца, шанса да се избегне ескалација у либанском случају зависи од Хезболаха, шиитске милиције која је одбила да положи оружје по престанку грађанског рата и једине озбиљне политичке групације која се – због отвореног ослањања на Сирију и Иран – не уклапа у покушај стварања јединственог либанског националног идентитета.

Исто важи и за Палестинце који иду тврдо јер Израел не одустаје од офанзиве у Гази. Хамас је прошлог фебруара, после дугих пет година обрачуна, прихватио примирје, али је оно сада разнето. Штавише, Хамас процењује да је његова влада – а не ослобађање отетог наредника – сада главни израелски циљ. На рушење својих министарстава Палестинци узвраћају ракетном ватром – уз општу подршку фрустрираног локалног становништва.

Повлачење не доноси мир

Хезболахова отмица је сигнал координације између екстремних либанских шиита са палестинским истомишљеницима. Халед Мешал, лидер Хамаса који живи у Дамаску, очито би желео да од Хамаса направи Хезболах. Он је тај који инсистира на размени наредника Шалита за хиљаду Палестинаца по израелским затворима – по рецепту кога се Хезболах некада придржавао на либанском југу.

Олмерту је то прст у око, али и оправдање. Док год Мешал и они који га следе поткопавају Палестинску власт председника Махмуда Абаса, Израел ће наставити са политиком унилатералног раздвајања на Западној обали тврдећи да међу Палестинцима нема партнера за преговоре.

Шта, међутим, са Хамасом? Може ли себи да приушти милитантне амбиције? Спекулише се да је покрет подељен. Отмичари израелског војника припадају формацији која је лојална Мешалу. Умерени хамасовци спремни су да прихвате формулу председника Абаса за преговоре са Израелом.

Да све буде сложеније, лидери Хамаса на Западној обали и у Гази, као и огромна већина Палестинаца, подржавају Мешалове услове за ослобађање наредника Шалита. Таквом расположењу и те како је допринела израелска одмазда. Од уништавања електране у Гази која је читав густо насељени појас оставила у мраку преко сталних ракетирања до последње трагедије када се међу 24 палестинске жртве нашло и девет чланова исте породице.

Експлозија насиља у региону оптерећеном ирачким хаосом и нуклеарном кризом око Ирана прети да поново помути односе САД и света. Вашингтон је први пут после две године ставио вето на резолуцију Савета безбедности која је тражила осуду Израела због напада на Либан.

Ризикујући допунску омразу на Блиском истоку који га ионако не подноси, Џорџ В. Буш понавља да Израел има право на одбрану. Што уочи самита Г-8 не поричу ни његови европски савезници или Русија, али све актере кризе позивају на разум додајући да израелска одбрана далеко превазилази границе нужности.

Једностран приступ регрутује екстремизам и изолује присталице компромиса. Абас је недавно показао спремност да преговара о свему, укључујући и о Јерусалиму. Сада га гурају у страну. Његова жеља да успостави валидну политичку алтернативу Хамасу не добија подршку.

Колективно кажњавање

Абас је у дилеми шта да ради. Његов ПЛО не може да допусти конфронтацију са Хамасом јер не постоје реалне шансе за обнову преговора са Израелом док су Палестинци под бомбама.

Стара изрека да Палестинци "никада не пропусте прилику да пропусте прилику" сада би могла да се примени на Бушову администрацију и Олмертову владу. Али, упркос све гласнијим упозорењима о прекомерној сили и отвореним оптужбама Палестинаца и Либанаца за "државни тероризам", Израел не одустаје од политике колективног кажњавања.

Судбина главних актера, тројице отетих Израелаца, лако може да одреди судбину региона. Од тога шта ће се њима десити зависи да ли ће Блиски исток поново утонути у амбис или ће мировни процес некако бити реактивиран.