Муди Блуз: „Ноћи у белом сатену”

Судбину најзначајнијих рок композиција често су одређивале сасвим неуобичајене околности. „Ноћи у белом сатену” (NightsinWhiteSatin) групе Муди Блуз (Moodie Blues) у том смислу нису изузетак.

Све је кренуло када је грамофонска компанија „Дерам“ одлучила да озбиљно промовише изузетне технолошке могућности свог новог система за снимање стереозвука названог – „Дерамик“. У то време (1967) Муди Блуз су просто вапили за хитом. Од њиховог претходног успешног сингла „Одлази“ („GoNow”) прошле су пуне три године. Предуго за момке који су били предодређени за велика музичка дела.

На понуду „Дерама“ да сниме рокенрол верзију композиције „Нова симфонија света“ („NewWorldSimphony”) Антонина Дворжака, чешког композитора романтичара, одговорено је противпредлогом – група ће снимити, динамички једнако захтевно, сопствено ауторско дело. За тако нешто композиција „Ноћи у белом сатену“, коју је гитариста Џастин Хауард компоновао две године раније, била је, просто, идеална.

Муди Блуз су, очигледно, знали шта хоће и шта све могу. Уосталом, у свом саставу су имали, за то време не баш уобичајене инструменте, флауту и „мелотрон“ (справу која је представљала неку врсту магнетофона са клавирским диркама, на чијим тракама су били снимљени живи звукови виолина, виолончела, флаута... Притиском на клавијатуру активирао се сваки тон засебно). Ипак, за снимање „Ноћи...“ ангажовани су и додатни музичари. Тако је ад хок створен и овековечен „Лондонски фестивалски оркестар”.

„Ноћи у белом сатену“ треба слушати у комплетној верзији која траје седам минута и 38 секунди. Тек тада се њена грандиозност доживљава у потпуности. Наравно, за оно време дужина композиције је немало утицала и на њену прихватљивост од обичне публике и музичких уредника. Тако су „Ноћи...“ за сингл скраћене на 3:06 минута, да би у наредном издању биле продужене на 4:26 минута.

Друга ствар карактеристична за песму „Ноћи у белом сатену” јесте њен ток. Наиме, састављена је, практично, из два дела. Први део је музичка тема коју је написао Хауард, а други део оркестарска разрада те теме у коју је убачена песма „Закаснели ламент” („LateLament”) бубњара Грејема Еџа, коју рецитује клавијатуриста Мајк Пиндер.

Иначе, композиција је настала када је Хауард имао 19 година, након што је од једног пријатеља добио на поклон сатенску постељину. У питању је прича човека који издалека чезне за љубављу. Управо овај склоп околности навео је појединце на помисао да је у питању – геј исповест.

За „Ноћи у белом сатену“ успех није дошао преко ноћи. Напротив, прва верзија је у децембру 1967. доспела тек до 19. места британске топ-листе. Праву славу донео јој је тек концептуални албум „Дани будуће прошлости” („DaysofFuturePassed”), са којег је и скинута, а који је продат у милионском тиражу. Албум се бавио описом појединих делова дана, због чега се песма „Ноћи...“ и нашла на самом крају.

Као и уз већину других великих композиција, и уз ову се плету различите приче, углавном, плод маште. Ипак, вреди забележити да је негде с краја деведесетих година прошлог века један британски часопис довео у сумњу ауторство Џастина Хауарда. Наиме, чак пет месеци пре Муди Блуза композицију „Ноћи у белом сатену“ је снимила француска група „Џелирол” („Jellyroll”). Издавач, италијанска кућа „Рикорди” („Ricordi”), на синглу је чак написао да је реч о „оригиналној верзији”. На неки начин то је тачно. Јер, „Рикорди“ је купио ауторска права на ову композицију и дао је момцима из „Џелирола” да је сниме.

Можда су били први, али нису били – Муди Блуз...

Слободан Самарџија