Mudi Bluz: „Noći u belom satenu”

Sudbinu najznačajnijih rok kompozicija često su određivale sasvim neuobičajene okolnosti. „Noći u belom satenu” (NightsinWhiteSatin) grupe Mudi Bluz (Moodie Blues) u tom smislu nisu izuzetak.

Sve je krenulo kada je gramofonska kompanija „Deram“ odlučila da ozbiljno promoviše izuzetne tehnološke mogućnosti svog novog sistema za snimanje stereozvuka nazvanog – „Deramik“. U to vreme (1967) Mudi Bluz su prosto vapili za hitom. Od njihovog prethodnog uspešnog singla „Odlazi“ („GoNow”) prošle su pune tri godine. Predugo za momke koji su bili predodređeni za velika muzička dela.

Na ponudu „Derama“ da snime rokenrol verziju kompozicije „Nova simfonija sveta“ („NewWorldSimphony”) Antonina Dvoržaka, češkog kompozitora romantičara, odgovoreno je protivpredlogom – grupa će snimiti, dinamički jednako zahtevno, sopstveno autorsko delo. Za tako nešto kompozicija „Noći u belom satenu“, koju je gitarista Džastin Hauard komponovao dve godine ranije, bila je, prosto, idealna.

Mudi Bluz su, očigledno, znali šta hoće i šta sve mogu. Uostalom, u svom sastavu su imali, za to vreme ne baš uobičajene instrumente, flautu i „melotron“ (spravu koja je predstavljala neku vrstu magnetofona sa klavirskim dirkama, na čijim trakama su bili snimljeni živi zvukovi violina, violončela, flauta... Pritiskom na klavijaturu aktivirao se svaki ton zasebno). Ipak, za snimanje „Noći...“ angažovani su i dodatni muzičari. Tako je ad hok stvoren i ovekovečen „Londonski festivalski orkestar”.

„Noći u belom satenu“ treba slušati u kompletnoj verziji koja traje sedam minuta i 38 sekundi. Tek tada se njena grandioznost doživljava u potpunosti. Naravno, za ono vreme dužina kompozicije je nemalo uticala i na njenu prihvatljivost od obične publike i muzičkih urednika. Tako su „Noći...“ za singl skraćene na 3:06 minuta, da bi u narednom izdanju bile produžene na 4:26 minuta.

Druga stvar karakteristična za pesmu „Noći u belom satenu” jeste njen tok. Naime, sastavljena je, praktično, iz dva dela. Prvi deo je muzička tema koju je napisao Hauard, a drugi deo orkestarska razrada te teme u koju je ubačena pesma „Zakasneli lament” („LateLament”) bubnjara Grejema Edža, koju recituje klavijaturista Majk Pinder.

Inače, kompozicija je nastala kada je Hauard imao 19 godina, nakon što je od jednog prijatelja dobio na poklon satensku posteljinu. U pitanju je priča čoveka koji izdaleka čezne za ljubavlju. Upravo ovaj sklop okolnosti naveo je pojedince na pomisao da je u pitanju – gej ispovest.

Za „Noći u belom satenu“ uspeh nije došao preko noći. Naprotiv, prva verzija je u decembru 1967. dospela tek do 19. mesta britanske top-liste. Pravu slavu doneo joj je tek konceptualni album „Dani buduće prošlosti” („DaysofFuturePassed”), sa kojeg je i skinuta, a koji je prodat u milionskom tiražu. Album se bavio opisom pojedinih delova dana, zbog čega se pesma „Noći...“ i našla na samom kraju.

Kao i uz većinu drugih velikih kompozicija, i uz ovu se pletu različite priče, uglavnom, plod mašte. Ipak, vredi zabeležiti da je negde s kraja devedesetih godina prošlog veka jedan britanski časopis doveo u sumnju autorstvo Džastina Hauarda. Naime, čak pet meseci pre Mudi Bluza kompoziciju „Noći u belom satenu“ je snimila francuska grupa „Dželirol” („Jellyroll”). Izdavač, italijanska kuća „Rikordi” („Ricordi”), na singlu je čak napisao da je reč o „originalnoj verziji”. Na neki način to je tačno. Jer, „Rikordi“ je kupio autorska prava na ovu kompoziciju i dao je momcima iz „Dželirola” da je snime.

Možda su bili prvi, ali nisu bili – Mudi Bluz...

Slobodan Samardžija