Над провалијом

Дођу тако неки дани када ми није ни до чега. Само зачепим губицу и ћутим. Али недавно кад смо се, моји пајтоси и ја, раскокодакали у башти "Касине" пуче ми филм.

– Људи, ја више не могу да живим од ових билборда. Заклонише ми све најлепше погледе у граду. Не могу лепо да видим Чубурски парк, заклањају ми да на Црвеном крсту видим тек расањено лице лепотице која истреса фротир са још топлог кревета, не могу са многих места да гледам залазак сунца... – у једном даху истресох то што ме гушило тих дана.

Друштванце умуче. Било нас је тројица. Пера и његов кум Синиша, који му се није вадио из куће, и ја. Онда Пера радосно поскочи.

– Имаш пиће од мене, Феђа. Дао си ми генијалну идеју. Узећу оних пет-шест хиљада евра отпремнине, што их чувам за "црне дане", и утрошићу их на решење мог највећег проблема. Закупићу неколико билборда и на њима исписати оно што годинама причам жени, највећу истину, а она ми ништа не верује. Само ми каже да је увек доведем на ивицу провалије, а никако да у њу скочим – избифла Пера најаву неког свог подухвата.

– Шта бунцаш, о чему то говориш – у чуду га је гледао Синиша.

– Ти бар знаш о чему говорим. У мојој кући кад год се поведе реч о неверству брачних супружника, увек испричам колико сам пута био у ситуацији да жену преварим, али то никад нисам учинио. Увек се нешто намести што ми помогне да Миланки останем веран. А она каже да су то све саме лажи, да сам курвар, покварењак... Сада ћу неколико тих мојих доживљаја исписати на билборд, па ћу је ваљда тако уверити да из мене избија истина и само истина – откри нам свој наум Пера.

И пре неки дан у центру Београда, на билбордима, освануше Перине љубавне исповести. Наста хаос у граду. Улице постадоше закрчене, пешаци и возачи из заустављених аутомобила читали су задивљени догодовштинама Периног срца. Интервенисала је и саобраћајна полиција како би успоставила ред на улици.

Највише народа је, зблануто и наглас, читало оно што је писало на билборду на Славији.

"Као стручњак у спољној трговини нисам могао да избегнем пословне ручкове и вечере. Једне давне ноћи у ресторану ,Два јелена’ имали смо Немце за госте. Кад су се напили и почели из свег гласа да певају, испратили смо их до хотела, а девојка, тек што је дипломирала германистику, хтела је у свом стану да од мене чује оцену за своје превођење пијаног баљезгања. Пристао сам, али само кафу да попијемо. Међутим, миц по миц, реч по реч, пићенце по пићенце, у једном часу она се нађе на отоману као од мајке рођена. Рече ми да је и невина и да ћу јој бити први мушкарац. Јој, куку мени, други би трљали руке од среће, дотицали звезде, а мени се ноге одсекле. Смишљао сам како да из те замке побегнем, како сутра не бих трчао по кући и тражио нож да одсечем ону макању која хоће уместо разума да ме води кроз живот. Тада зазвони телефон. Генерални директор наше фирме, знајући да смо заједно били на вечери, питао је преводилицу да ли случајно зна где се налазим, јер ме код куће нема. Хитно сам му потребан. Неко се од оних пијаних Немаца бацио из хотела. О, хвала том трагичном Немцу што учини то са собом и извади ме из ове невиђене ситуације. Скупих своје прње и излетех из стана."

Испод билборда неко је плакао, а неко је и аплаудирао. Нико од читалаца Перине исповести на билборду није остао равнодушан.

Горе, на Чубури, иста слика. Испред "Градића Пејтона" све је стало. Сви дигли главе и читају друго Перино јадање.

"Упознали смо се случајно, у авиону на путу за Париз. Измењали смо адресе и телефоне. Јавила ми се после три месеца. Требало је да јој помогнем нешто око куповине стана у Новом Београду. Изашли смо на вечеру како бисмо се договорили за детаље. Усред јула и на великој врућини обукао сам плаву пилотску кошуљу, ону са еполетама, заврнуо рукаве, а на себи сам имао и тегет штофане панталоне. Купао сам се у зноју док сам је чекао у Пожешкој улици. Она се појавила у индијској ношњи, лепом сарију, са огољеним слабинама. Мислио сам да ће ме одмах отерати, јер се уопште нисам са својом одећом уклапао у њен стил. Ништа се не деси. Одосмо у ресторан ,Деветка’ код Пионирског града, где ме је управник Никола Рамовић препознао и угостио како ваља. Кад смо се најели, напили и напричали, пођосмо пешице кроз Кошутњак. Нисам могао да одбијем њен позив за коњак пред лаку ноћ. И таман сам био на граници да се препустим судбини, нека се деси оно што мора да се деси, кад сари спаде са њеног тела, а она испред мог носа забоде у сто повећи ловачки нож. Онај ко је са мном само је мој и божији, рече. И ничији више! Њен повишен глас и исколачене очи претворише ме у миша. Сада сам тражио само рупицу кроз коју бих побегао. Сетих се да само велики кез може да ме извуче из ове ситуације и ја се направих да се топим после тих њених речи. Она замаче у купатило да се припреми за жртвовање, а ја ухватих маглу, кључ у руке, право кроз врата која трипут закључах и трком низ степенице колико ме ноге носе."

Е, овде на Чубури су се већ чули и коментари, Пера лаже, нико није толико наиван да му поверује да се у том стану заиста није ништа десило. Па, тај нож забоден у сто, то је најјачи афродизијак за сваког правог мушкарца.

Јуче се у башти "Касине" нађосмо само Пера и ја. Синише нема нигде.

– Изгледа да сам постигао супротан ефекат. Пођи са мном да ти нешто покажем – рече Пера сав снужден и изгубљен. Узесмо такси и право на Црвени крст. Изађосмо код позоришта. Показа ми прстом на билборд.