Кловн са жаоком

Од нашег сталног дописника
БЕРЛИН, јула – Сада ће на небу бити много смеха и – дима.

Тако је пропратио један његов компањон вест о одласку вероватно највећег немачког телевизијског весељака, који, иначе, није био Немац, и фанатичног пушача, најмање три паклице дневно, Рудија Карела.

Други је додао да је Руди једноставно побегао, пре него што га протерају: и Немци се, као њихова последња велика оаза, спремају за "џихад против пушача".

Од те две велике страсти, телевизије и пушења, могла је, очигледно, да га одвоји само тешка болест, и то тек кад га је, поодмакла, дефинитивно притерала уза зид.

Сама вест о њој, рак плућа, уз објашњење лекара да су му дани практично одбројани, није имала много ефекта. Наставио је, као да се ништа није догодило, док се могло. Са сцене је, после више од четрдесет година, а на њу је крочио као седамнаестогодишњак, отишао кад је и глас почео да отказује.

Циник и враголан

Његова жива сенка се појавила последњи пут у фебруару ове године, када му је на великој, и традиционалној, фешти уручено највеће телевизијско признање, "Златна камера", за животно дело.

Једва чујним гласом, стари циник, враголан и кловн, захвалио се свом здравственом осигурању, болници из Бремена и фармацеутској индустрији што су му помогли да буде ту.

Извадио је из џепа папир и прочитао неколико врцавих и ефектних опроштајних реченица, које је, кажу, дуго и пажљиво срицао: велики перфекциониста, иако је пред камерама деловао као лежерни импровизатор, ништа, ни овом приликом, није хтео да препусти случају.

Око хиљаду људи у дворани, углавном професионалаца, испратило га је бучним и дугим аплаузом.

Завеса се дефинитивно спустила. Вест која је стигла пре неки дан, да је Руди Карел склопио очи у седамдесет првој, само је потврдила ту неопозиву чињеницу.

Рудолф Вијбранд Кеселар, његово право име, рођен у једној холандској вароши, крочио је на сцену, још дечак, уз оца, професионалног забављача, пре него што је изашао пред телевизијску камеру, у њено пионирско време у црно-белом, као кловн, који је већ знао вештину да говори из трбуха и прави "гегове" који су изазивали смех. 

Тај податак сам сазнао тек сада, када су новине, а и оне најугледније су му посветиле ударне стране и невероватно велики простор, биле пуне прича о њему, али ме је, кад год бих га видео, а господарио је годинама сваким викендом извечери, с крупним очима и вечитим осмехом који се граничио са подсмехом, увек и изнова подсећао на кловна.

Немци су га "увезли" као већ особеног телевизијског забављача. "Шоу Рудија Карела", настао најпре у завичајној Холандији, добио је 1959. награду на интернационалној телевизијској смотри у Монтреу. Више о три деценије неприкосновено ће, потом, владати овдашњом телевизијском сценом, иако ће његов немачки све то време бити и остати – холандски.

Вероватно га је и то терало да, иако врцави козер, који је баратао често "програмираним" вицем – "из рукава можете нешто извући само ако сте у њега нешто претходно ставили" – своје идеје "илуструје" у телевизијском скечу који је издашно користио реквизите немог филма, "гегове" и често баналне потезе (неочекивано поливање саговорника водом) који су, упркос томе, увек деловали освежавајуће и ефектно.

Знао је, међутим, да изненади необичним гостом и – гестом. У време његове највеће славе, довео је Мохамеда Алија и са њим, пред телевизијским камерама, "укрстио" боксерске рукавице.

Његова духовитост је имала жаоку, али не и неку посебну дубину. Руди Карел је, међутим, увек био духовит, актуелан и ретко кад досадан. То је унело свежину у немачки телевизијски шоу-бизнис и забављачке емисије које су почесто деловале "смртно" озбиљно, претенциозно и морализаторски.

Ја сам сигурно заслужио највеће државно одликовање, рекао је једном шеретски: показао сам да и Немци знају за хумор.

Он је стигао као дах новине, враголански и спонтано. Та спонтаност је, кажу, била ригорозно режирана и сваки детаљ у његовом наступу био је до "последњег грама" испланиран, али то гледаоци нису могли да запазе.

Место за паркирање

Његови вицеви су кратко живели, али су се бар сутрадан препричавали. Имали су најчешће конкретан повод и "инспирацију". Увек посебно осетљивим на поскупљење бензина, једне вечери је испричао како је на бензинској пумпи тражио да му наспу бензина за двадесет марака. Отворите шаку, рекао је продавац.

Један његов ривал је био тек кренуо са својом звучно најављеном шоу-емисијом. Правити вицеве о катастрофи је неумесно, констатовао је и додао да ништа неће рећи о тој емисији.

У време велике приче о вијагри, обелоданио је да је рођена прва беба уз њену помоћ. И: одмах је устала.

Закашњења пословично тачних немачких возова су увек полемична тема. Ја сам, испричао је, путовао железницом из Бремена до Минхена и назад. Тамо са картом за јуниоре, назад за сениоре.

Грозничаву навалу муштерија, која је пратила отварање првих продавница Икее, сажео је у вест: нашао сам у Икеи нешто веома ретко – место за паркирање.

За колеге из информативних емисија је рекао да увек понављају исто: њима је, после оног обавезног "добро вече", потребно петнаест минута како би објаснили да то вече уопште није било добро.

За готово четири деценије, креирао је свега четири, пет ауторских шоу емисија, али је свака од њих, почев од споменутог и почетног "Шоуа Рудија Карела", преко "Рудијевог дневника", реаговања на актуелне изазове, у кловновском маниру са јачим "дозама" сатире, "Текуће траке", до оне последње  "Седам дана, седам глава", трајала, сваког викенда, више година.