Прометејство је ватра

У оквиру овогодишње позоришне продукције Белефа на сцени земунског "Мадленијанума" изведена је премијера Есхиловог "Прометеја у оковима" у режији Стевана Бодроже и у преводу и драматизацији Александра Гаталице. Мит о највећем бунтовнику Старог света представљен је као савремени политички процес, а насловну улогу тумачи Бранислав Лечић. Тако jе познати глумац који је последњих година у нашој јавности присутан кроз политички ангажман поново у центру позоришних дешавања. Богатој листи улога које је остварио у представама "Родољупци", "Америка, други део", "Живот је сан ", "Луди од љубави", "Ближе", "Хамлет", "Псећи валцер" и многим другим сада jе дописаo и Есхиловог Прометеја.

На путу од Хамлета преко Клаудија стигосте и до Прометеја...

– У овој нашој професији никада не знате када ће вас погодити нешто веће, значајније. Играм Прометеја, као се, рецимо, играју Хамлет или Лир... То су велике драмске улоге које су и насловне, и никада се не раде уколико не постоји озбиљан повод. Овај текст је стар 2.500 година, па можете мислити колико је чудно актуелан данас. Зевс, бог тиранин, закива на стену Прометеја, бога који је помогао људима и онда му шаље орла да му кљује јетру, да га мучи. Наравно, то је само повод, када кренете мало дубље у текст видите од чега је он састављен и како је написан, и схватате да су то врло модерне и јасне поруке. Прометејство није везано само за Прометеја као личност, као мит, него је и нешто што је принцип. Без прометејства овај свет би нестао. Он је људима дао ватру и тиме омогућио да напредују, јер је ватра, како се каже, "украдена учитељица живота од Богова". Мит са таквим читањем данас тумачимо другачије: тиранија губи онај стари смисао, а добија нови који може бити рафинирана тиранија.

Значи, ова је прича о највећем бунтовнику Старог света данас актуелна?

– Више него актуелна. Прометејство је данас та ватра која је дата од Бога и коју Прометеј носи. Без прометејства у нама, без бунта, без организованог рада, нема бољег живота, јер нам га нико неће донети ако се сами не изборимо. Свако мора да се пробуди и схвати да никакво добро не може очекивати ако се препусти и опусти. Уколико се укључи и пробуди ватру у себи, мислим да онда има велике шансе да се ова клопка, ови окови ментални, физички и духовни који су нам стављени, разломе и да отворимо нови лист и нову шансу за нас све, и као појединце и друштво.

Какав је Ваш Прометеј?

– Он је човек, иако је бог у причи. Пошао сам од тога да је Прометеј у ствари зачетник хришћанске мисли и идеје, јер се смиловао, имао је осећање за људе иако је био Бог. Без саосећања нема хришћанства, а поготово нема друштва у коме нема саосећања за људе и народ којем припадате, него их демагошки лажете. Ако им ускратите жеље за успехом и надом због свог личног егоизма, онда наравно да ту нема ни говора о саосећању са народом, него га лажима обмањујете и ослобађате одговорности за сопствени живот.

Дубоко сте заронили у политику. Колико Вам је то искуство помогло приликом грађења лика Прометеја?

– Мени је поглед у политици био јаснији када сам је гледао кроз искуство које сам остварио у уметности. А и уметност, односно драмска литература и улоге које играм на основу политичког искуства добијају свој пуни смисао. За мене је то исто. Различити погледи и перцепција друштва у којима сам се налазио су ме мотивисали да шире и јасније, а понекад и дубље, сагледам ствари које се тичу саме уметности, а богами и неких политичких потеза и размишљања на тему опстанка овога народа у овом времену.

Тврдите да Ваше срце чезне за миром и самоћом коју нуди уметност у својој посвећености, а са друге стране волите изазове. Како то објашњавате?

– Сама уметност је изазов и подразумева немир истраживања. Нисам присталица тога да се затворите у херметизам да је вама лепо и да вас није брига да ли то неко чита или не. Апсолутно припадам другом погледу у уметности, што значи да она мора бити активна, конструктивна, да комуницира са грађанима и људима и да на тај начин диже ниво свести, да их просветљује. Што се тиче мира, живимо у јако немирној држави у којој, без обзира на неки напредак, стално нам се чини да крећемо из почетка.

Волите да играте различите улоге, да "улазите" у различите људске природе и на тај начин истражујете и испитујете себе и друге.

– То је задатак професије којом се бавим. Волим да истражујем, да препознајем и откривам различите слојеве у себи. Понекад ми је јако битно да упознам и негативну природу личности, јер мислим да не треба да се лажемо. Сцена ми даје јединствену шансу да лично искуство и капитал који носим у себи као човек, покажем јавно кроз улоге и на тај начин омогућим публици да се и она препозна, јер дужност глумца као уметника у времену у коме живимо јесте да буде тумач људске природе .

Зашто тврдите да је Шекспир "српски писац" и наш савременик?

– Мислим да Србија није једина земља која би могла тиме да се подичи, јер Шекспир прича о друштвеним и политичким променама, али и о појединцима у тим променама. Његове драме су историјски опус одрастања друштва и вечног понављања некаквих грешака које су очигледно људске. Зато је вечан и зато је класик јер је тако добро спаковао своје комаде да се могу применити на све живе активне историје, као што је случај и са српском.