Сенке које стварају и подстичу машту

Једног лепог дана, почетком лета, некоме у граду пада на памет идеја да се изгради најдивнији забавни парк који је икада виђен, место где ће и деца и одрасли моћи да уживају – Луна Луна Парк! Где би такав парк могао да се изгради? Савршено место чини се велико острво усред реке која протиче поред града. Али шта је са животињама? Шта о томе мисле створења која живе на том нетакнутом, још увек дивљем острву?

Управо тако „Луна Луна Парк” насловљена је најновија представа земунског позоришта лутака „Пинокио”, чија је премијера заинтригирала малу публику која се упорно распитује када ће бити нова извођења. Представу „Луна Луна Парк” режирао је Италијан Фабрицио Монтеки, редитељ који није само мајстор луткарства, већ пре свега посвећени уметник који готово пола века непрекидно, доследно и на јединствен начин развија савремено позориште сенки. Костимограф је Лена Антић, композитор Никола Лекић. Сценографију је израдио Урош Даниловић, а уметнички сарадник за израду лутака је Зорана Милошаковић Тасић.

Прича „Луна Луна Парк” испричана је сенкама и глумцима, сликама и телима, са мало речи и пуно музике. Рађена је према мотивима књиге „The Midnight Fair” Гидеона Стерера и Маријакјаре ди Ђорђо. Енрика Карини је драматург, а Габријел Ђенова дизајнер за израду лутака.

– Нема посебне симболике. Назив „Луна Луна Парк” једноставно представља појачавање израза луна парк, који се углавном користи за забавне паркове. А пошто је наш луна парк отворен током јунских вечери, сасвим је природно да га месец непрестано надгледа – каже редитељ Фабрицио Монтеки.

Осам приповедача приповеда безвременску причу, за коју више нико не зна да ли се заиста догодила, оживљавајући је кроз сенке које на сцени добијају живот и поново очаравају и децу и одрасле чаролијом: Луна Луна Парка. У представи играју: Горан Поповић, Бранкица Себастијановић, Ђорђе Крећа, Марија Пантин, Нела Николић, Никола Ранђеловић, Ивана Тодоровић и Петар Кокиновић.

– Реч је о представи коју смо моја сарадница Енрика Карини и ја дуго сањали да је реализујемо. Идеја нам је била књига „The Midnight Fair”, по којој смо је стварали, а која без речи приповеда једноставну причу, а ипак богату игром, маштом и поезијом. Причу која нам такође омогућава да се на суптилан начин дотакнемо теме односа човечанства према природи и животињском свету – каже за „Политику” непосредни Фабрицио Монтеки који је током рада у позоришту „Пинокио” својим шармом освајао и сараднике и публику. Иза овог уметника је богата професионална каријера. На питање шта га је подстакло да се овако сценски изрази баш у позоришту „Пинокио”, одговара:

– Када сам добио позив да урадим представу за позориште лутака „Пинокио”, моја прва мисао била је да успоставим везу са позориштем и земљом домаћином кроз представљање сопствене визије театра. Идејом која је заснована на техничким и језичким могућностима савременог театра сенки и позоришном формом која није широко заступљена у Србији. Моја виђење позоришта увек подразумева спој сенки и извођача: глумаца, плесача или певача на сцени.

У овом српском случају, додаје наш саговорник, прилика да ради са осам глумаца и глумица снажно је утицала на његов приступ режији и поставци ове представе:

– Глумци и глумице су стално присутни на сцени и, захваљујући причи коју приповедају, представљају покретачку снагу свега што се догађа. То је представа заснована на заједничкој игри целог ансамбла. Драмски уметници су приповедачи приче и говоре нам о нечему што се наводно догодило на острву усред реке пре извесног времена. Не постоји психолошка веза између сенки и наратора, делом и зато што сенке које сам поставио у овој представи пре свега изражавају свој фантастични потенцијал. Њихова сврха није да значе било шта друго осим онога што јесу: сенке које стварају и подстичу машту.

Фабрицио Монтеки у представи „Луна Луна Парк” зналачки је комбиновао слике са телима и музиком. Како му је то пошло за руком у овом заиста несвакидашњем сценском искораку на нашим просторима, објашњава:

– Представа је попут кореографије изграђене на музичкој драматургији. Боја такође игра веома важну улогу јер одређује амбијент и атмосферу, а заједно са светлошћу и сенкама помаже у обликовању фантазмагорије слика од којих је представа саткана.