Senke koje stvaraju i podstiču maštu

Jednog lepog dana, početkom leta, nekome u gradu pada na pamet ideja da se izgradi najdivniji zabavni park koji je ikada viđen, mesto gde će i deca i odrasli moći da uživaju – Luna Luna Park! Gde bi takav park mogao da se izgradi? Savršeno mesto čini se veliko ostrvo usred reke koja protiče pored grada. Ali šta je sa životinjama? Šta o tome misle stvorenja koja žive na tom netaknutom, još uvek divljem ostrvu?

Upravo tako „Luna Luna Park” naslovljena je najnovija predstava zemunskog pozorišta lutaka „Pinokio”, čija je premijera zaintrigirala malu publiku koja se uporno raspituje kada će biti nova izvođenja. Predstavu „Luna Luna Park” režirao je Italijan Fabricio Monteki, reditelj koji nije samo majstor lutkarstva, već pre svega posvećeni umetnik koji gotovo pola veka neprekidno, dosledno i na jedinstven način razvija savremeno pozorište senki. Kostimograf je Lena Antić, kompozitor Nikola Lekić. Scenografiju je izradio Uroš Danilović, a umetnički saradnik za izradu lutaka je Zorana Milošaković Tasić.

Priča „Luna Luna Park” ispričana je senkama i glumcima, slikama i telima, sa malo reči i puno muzike. Rađena je prema motivima knjige „The Midnight Fair” Gideona Sterera i Marijakjare di Đorđo. Enrika Karini je dramaturg, a Gabrijel Đenova dizajner za izradu lutaka.

– Nema posebne simbolike. Naziv „Luna Luna Park” jednostavno predstavlja pojačavanje izraza luna park, koji se uglavnom koristi za zabavne parkove. A pošto je naš luna park otvoren tokom junskih večeri, sasvim je prirodno da ga mesec neprestano nadgleda – kaže reditelj Fabricio Monteki.

Osam pripovedača pripoveda bezvremensku priču, za koju više niko ne zna da li se zaista dogodila, oživljavajući je kroz senke koje na sceni dobijaju život i ponovo očaravaju i decu i odrasle čarolijom: Luna Luna Parka. U predstavi igraju: Goran Popović, Brankica Sebastijanović, Đorđe Kreća, Marija Pantin, Nela Nikolić, Nikola Ranđelović, Ivana Todorović i Petar Kokinović.

– Reč je o predstavi koju smo moja saradnica Enrika Karini i ja dugo sanjali da je realizujemo. Ideja nam je bila knjiga „The Midnight Fair”, po kojoj smo je stvarali, a koja bez reči pripoveda jednostavnu priču, a ipak bogatu igrom, maštom i poezijom. Priču koja nam takođe omogućava da se na suptilan način dotaknemo teme odnosa čovečanstva prema prirodi i životinjskom svetu – kaže za „Politiku” neposredni Fabricio Monteki koji je tokom rada u pozorištu „Pinokio” svojim šarmom osvajao i saradnike i publiku. Iza ovog umetnika je bogata profesionalna karijera. Na pitanje šta ga je podstaklo da se ovako scenski izrazi baš u pozorištu „Pinokio”, odgovara:

– Kada sam dobio poziv da uradim predstavu za pozorište lutaka „Pinokio”, moja prva misao bila je da uspostavim vezu sa pozorištem i zemljom domaćinom kroz predstavljanje sopstvene vizije teatra. Idejom koja je zasnovana na tehničkim i jezičkim mogućnostima savremenog teatra senki i pozorišnom formom koja nije široko zastupljena u Srbiji. Moja viđenje pozorišta uvek podrazumeva spoj senki i izvođača: glumaca, plesača ili pevača na sceni.

U ovom srpskom slučaju, dodaje naš sagovornik, prilika da radi sa osam glumaca i glumica snažno je uticala na njegov pristup režiji i postavci ove predstave:

– Glumci i glumice su stalno prisutni na sceni i, zahvaljujući priči koju pripovedaju, predstavljaju pokretačku snagu svega što se događa. To je predstava zasnovana na zajedničkoj igri celog ansambla. Dramski umetnici su pripovedači priče i govore nam o nečemu što se navodno dogodilo na ostrvu usred reke pre izvesnog vremena. Ne postoji psihološka veza između senki i naratora, delom i zato što senke koje sam postavio u ovoj predstavi pre svega izražavaju svoj fantastični potencijal. Njihova svrha nije da znače bilo šta drugo osim onoga što jesu: senke koje stvaraju i podstiču maštu.

Fabricio Monteki u predstavi „Luna Luna Park” znalački je kombinovao slike sa telima i muzikom. Kako mu je to pošlo za rukom u ovom zaista nesvakidašnjem scenskom iskoraku na našim prostorima, objašnjava:

– Predstava je poput koreografije izgrađene na muzičkoj dramaturgiji. Boja takođe igra veoma važnu ulogu jer određuje ambijent i atmosferu, a zajedno sa svetlošću i senkama pomaže u oblikovanju fantazmagorije slika od kojih je predstava satkana.