Ponekad je i ćutanje oblik saučesništva

Karlove Vari – U glavnom takmičarskom programu 60. Karlove Vari festivala večeras je svetska premijera našeg filma „3 nedelje posle” Miroslava Terzića u produkciji Snežane van Hauvelingen i Branislava Trifunovića, koji tumači i jednu od glavnih uloga u filmu i to uz svoju bračno-glumačku partnerku Tihanu Lazović.

U najkraćem – „3 nedelje posle” je film o vršnjačkom nasilju, on ne „ćuti”, već je veliki otrežnjujući šamar odraslima, udara gledaoca snažno u pleksus do gubitka daha i svojom snagom se prirodno nameće za iskrenu preporuku za obavezno gledanje od strane profesora, roditelja i omladine školskog uzrasta. Ovaj film u kojem se brišu granice između žrtve, svedoka i počinioca – za koji su scenario napisali Vladimir Arsenijević, sam Terzić i Bojan Vuletić – prati srednjoškolski razred na školskoj ekskurziji koji ostaje zaglavljen u udaljenom hotelu gde su učenici primorani da se suoče sa istinom koja stoji iza nedavnog samoubistva druga iz razreda i uznemirujućom spoznajom da niko od njih nije nevin.

Osim mladog Jovana Ginića, koga pamtimo po izvanrednom glumačkom doprinosu u filmu „Izgubljena zemlja”, a ovde je u ulozi glavnog junaka Coce, zatim i Klare Hrvanović, Anđele Alvirović i Andrije Markovića koji imaju već izvesno glumačko iskustvo, svi ostali glumci su omladinci odabrani na kastingu i gotovo svako od njih je već imalo ličnog iskustva sa vršnjačkim nasiljem ili su nekada bili na strani onih koji maltretiraju druge, ali je reditelja fascinirala njihova sposobnost da sa distance sagledaju sopstvenu krivicu i da o tome govore veoma zrelo.

U ovom razgovoru za „Politiku” Miroslav Terzić, koji je i tvorac nezaboravnih filmova „Ustanička ulica” i „Šavovi”, između ostalog govori o motivima nastanka filma, o nasilju kao o već usvojenom modelu ponašanja i o velikoj posveti stvarnim žrtvama vršnjačkim žrtvama...

Kao da je naše društvo tokom tranzicije u jednom trenutku izgubilo kompas i jedna od posledica je i pojačano vršnjačko nasilje, ta dugo zanemarivana pošast, a vi nas ovim filmom terate da otvorimo oči?

Da, želeo sam da svi otvorimo oči. Problem nije samo u tranziciji, već i u tome što živimo u vremenu u kojem se granice između nasilja, zabave i spektakla sve više brišu. To možete da vidite svuda: na televiziji, internetu, društvenim mrežama. Deca danas odrastaju okružena slikama agresije, poniženja i dominacije i vrlo brzo prihvataju taj jezik kao nešto normalno, kao opšteprihvaćen model ponašanja. Ono što mene plaši nije samo nasilje samo po sebi, već njegova neverovatna normalizacija unutar društva – trenutak kada nasilje postane deo svakodnevice i kada prestanemo da ga primećujemo. Želeo sam da snimim film o vršnjačkom nasilju, ali vremenom sam shvatio da je to priča o celom društvu duboko ranjenom, osakaćenom i obezglavljenom koje ne ume, ali i ne želi, da se uhvati ukoštac sa suštinskim problemima.

Zakazali su roditelji, zakazali su nastavnici i profesori i kada se tragedija desi odjednom kao da niko nije kriv, a ono što je važno u vašem filmu je to što upravo predočava sav teret krivice?

Da, ali rekao bih da nismo zakazali samo kao roditelji ili kao nastavnici, zakazali smo kao društvo. Kada se tragedija desi, odjednom kao da niko nije kriv. Svi pokušavamo da racionalizujemo, da taj događaj smestimo u neku fioku, da ga objasnimo sebi, a često u tome ne uspevamo. Ipak, duboko u sebi osećamo krivicu. Mene je, možda više od svega dok smo pisali scenario, zanimao odnos pojedinca prema krivici – kako se čovek nosi sa tom moralnom pukotinom unutar sebe. Zato mi nije bilo važno da uprem prstom u jednog krivca, jer mislim da je problem mnogo širi. Kada se dogodi tragedija, svi imaju objašnjenja, svi imaju opravdanja, a na kraju niko ne oseća stvarnu odgovornost. Upravo zato film pokušava da pokaže tu sivu zonu između nasilnika, nemog posmatrača i odraslih koji ne reaguju, ili sve racionalizuju na način koji im je lakši za podnošenje. Ponekad je i ćutanje oblik saučesništva. A ono što je najteže jeste priznati samom sebi da smo možda mogli da vidimo, da reagujemo i možda čak sprečimo nasilje a nismo. Za to uvek možemo da pronađemo opravdanje. Ali kada uklonimo sva ta racionalna objašnjenja, ostaje pitanje: da li se zapravo time samo štitimo od osećaja krivice koji nosimo kao ljudi?

U filmu razredni starešina je žena bez autoriteta, kao da je digla ruke od tih razularenih, a u suštini ranjivih adolescenata i snažno odjekuju njene reči: „Odvratna su mi ova deca, svaka generacija je gora, bezdušni su i zli”?

Da, ali mislim da ta rečenica pre svega govori o našoj nemoći kao odraslih da razumemo ta mlada bića koja pokušavaju da pronađu svoje mesto u zajednici, da ih usmerimo i da ih naučimo šta je dobro, a šta loše. Ona je mnogo više odraz nemoći, očaja i poraza nego stvarnog stava prema deci. Zato njena rečenica više govori o njoj i njenom očaju. Ja zaista ne verujem da su deca po prirodi zla. Verujem da su često izgubljena, prepuštena sama sebi i da ponekad brutalnost postaje deo njihovog odbrambenog mehanizma ili način dokazivanja, što ih, naravno, ni na koji način ne opravdava. Naprotiv. Ali ih istovremeno čini ljudskim i tragičnim. Naročito kada su tako mladi, kada još nemaju razvijenu svest o empatiji i kada ni sami ne znaju šta da rade sa sopstvenim osećanjima, nesigurnostima i strahovima. U takvim okolnostima često se osećaju najsigurnije kada su deo čopora. A upravo ta profesorkina rečenica, na kraju, možda najviše govori o tome koliko smo mi kao društvo zakazali i koliku odgovornost imamo prema toj mladoj generaciji.

Film je inspirisan istinitim događajima, na njegovom kraju je ispisana i posveta dečacima – žrtvama vršnjačkog nasilja?

Film jeste inspirisan stvarnim događajima, ali nije rekonstrukcija nijednog konkretnog slučaja. Meni nije bio cilj da pravim doku-dramu, već da pokušam da razumem mehanizam nasilja. Posveta na kraju filma mi je veoma važna. Film je posvećen Aleksi Jankoviću iz Niša i Mahiru Rakovcu iz Sarajeva, dečacima čije su sudbine ostavile dubok trag u svima nama. Ta posveta podseća da iza statistika i medijskih naslova stoje stvarni životi i porodice koje ostaju sa nenadoknadivim gubitkom.

I u „Ustaničkoj ulici” i u „Šavovima” i sada u „3 nedelje posle” vi pokazujete taj istančani osećaj za kreiranje napetosti. Privlače vas takvi filmovi?

Da, privlači me tenzija koja ne mora nužno da dolazi iz spoljašnje akcije, već iz nečega što stalno tinja ispod površine. Volim filmove u kojima osećate da nešto nije u redu i pre nego što se to eksplicitno pokaže. U „3 nedelje posle” tome su ogromno doprineli direktor fotografije Damjan Radovanović i scenografkinja Sandra Subić. Nas troje smo dugo razgovarali o izgledu i stilu filma, o art direkciji, ali još više o tome kakav emotivni impakt želimo da taj stil ostavi na gledaoca. Praktično smo promišljali kako će publika reagovati na svaki pojedinačni kadar. Svetlo, senke, arhitektura, dužina kadra, sve je bilo podređeno jednom osećanju nelagode. Kao da posmatramo nešto duboko neprijatno, a pritom ne reagujemo.

Zanimljivo je i to što se ova tri filma nekako i tematski nadovezuju, u smislu vašeg izoštrenog posmatračkog oka s kojim skenirate društvene anomalije?

Nisam planski birao te teme, one su birale mene. U „Ustaničkoj ulici” bavio sam se pitanjem krivice i nasleđa prošlosti. U „Šavovima” dubokom sistemskom nepravdom i traumom jedne majke. U „3 nedelje posle” fokus je na pukotinama koje nastaju unutar zajednice, gotovo pred našim očima.

Mene zapravo stalno zanima šta se događa sa tim takozvanim malim čovekom kada sistem koji bi trebalo da ga zaštiti zakaže. Šta se dešava u tom međuprostoru, u tom brisanom prostoru, kada pojedinac ostane bez oslonca u određenom istorijskom, društvenom ili emotivnom trenutku.

Mislim da se upravo tu otkrivaju neke dublje istine. I o društvu, i o nama samima.