Понекад је и ћутање облик саучесништва

Карлове Вари – У главном такмичарском програму 60. Карлове Вари фестивала вечерас је светска премијера нашег филма „3 недеље после” Мирослава Терзића у продукцији Снежане ван Хаувелинген и Бранислава Трифуновића, који тумачи и једну од главних улога у филму и то уз своју брачно-глумачку партнерку Тихану Лазовић.

У најкраћем – „3 недеље после” је филм о вршњачком насиљу, он не „ћути”, већ је велики отрежњујући шамар одраслима, удара гледаоца снажно у плексус до губитка даха и својом снагом се природно намеће за искрену препоруку за обавезно гледање од стране професора, родитеља и омладине школског узраста. Овај филм у којем се бришу границе између жртве, сведока и починиоца – за који су сценарио написали Владимир Арсенијевић, сам Терзић и Бојан Вулетић – прати средњошколски разред на школској екскурзији који остаје заглављен у удаљеном хотелу где су ученици приморани да се суоче са истином која стоји иза недавног самоубиства друга из разреда и узнемирујућом спознајом да нико од њих није невин.

Осим младог Јована Гинића, кога памтимо по изванредном глумачком доприносу у филму „Изгубљена земља”, а овде је у улози главног јунака Цоце, затим и Кларе Хрвановић, Анђеле Алвировић и Андрије Марковића који имају већ извесно глумачко искуство, сви остали глумци су омладинци одабрани на кастингу и готово свако од њих је већ имало личног искуства са вршњачким насиљем или су некада били на страни оних који малтретирају друге, али је редитеља фасцинирала њихова способност да са дистанце сагледају сопствену кривицу и да о томе говоре веома зрело.

У овом разговору за „Политику” Мирослав Терзић, који је и творац незаборавних филмова „Устаничка улица” и „Шавови”, између осталог говори о мотивима настанка филма, о насиљу као о већ усвојеном моделу понашања и о великој посвети стварним жртвама вршњачким жртвама...

Као да је наше друштво током транзиције у једном тренутку изгубило компас и једна од последица је и појачано вршњачко насиље, та дуго занемаривана пошаст, а ви нас овим филмом терате да отворимо очи?

Да, желео сам да сви отворимо очи. Проблем није само у транзицији, већ и у томе што живимо у времену у којем се границе између насиља, забаве и спектакла све више бришу. То можете да видите свуда: на телевизији, интернету, друштвеним мрежама. Деца данас одрастају окружена сликама агресије, понижења и доминације и врло брзо прихватају тај језик као нешто нормално, као општеприхваћен модел понашања. Оно што мене плаши није само насиље само по себи, већ његова невероватна нормализација унутар друштва – тренутак када насиље постане део свакодневице и када престанемо да га примећујемо. Желео сам да снимим филм о вршњачком насиљу, али временом сам схватио да је то прича о целом друштву дубоко рањеном, осакаћеном и обезглављеном које не уме, али и не жели, да се ухвати укоштац са суштинским проблемима.

Заказали су родитељи, заказали су наставници и професори и када се трагедија деси одједном као да нико није крив, а оно што је важно у вашем филму је то што управо предочава сав терет кривице?

Да, али рекао бих да нисмо заказали само као родитељи или као наставници, заказали смо као друштво. Када се трагедија деси, одједном као да нико није крив. Сви покушавамо да рационализујемо, да тај догађај сместимо у неку фиоку, да га објаснимо себи, а често у томе не успевамо. Ипак, дубоко у себи осећамо кривицу. Мене је, можда више од свега док смо писали сценарио, занимао однос појединца према кривици – како се човек носи са том моралном пукотином унутар себе. Зато ми није било важно да упрем прстом у једног кривца, јер мислим да је проблем много шири. Када се догоди трагедија, сви имају објашњења, сви имају оправдања, а на крају нико не осећа стварну одговорност. Управо зато филм покушава да покаже ту сиву зону између насилника, немог посматрача и одраслих који не реагују, или све рационализују на начин који им је лакши за подношење. Понекад је и ћутање облик саучесништва. А оно што је најтеже јесте признати самом себи да смо можда могли да видимо, да реагујемо и можда чак спречимо насиље а нисмо. За то увек можемо да пронађемо оправдање. Али када уклонимо сва та рационална објашњења, остаје питање: да ли се заправо тиме само штитимо од осећаја кривице који носимо као људи?

У филму разредни старешина је жена без ауторитета, као да је дигла руке од тих разуларених, а у суштини рањивих адолесцената и снажно одјекују њене речи: „Одвратна су ми ова деца, свака генерација је гора, бездушни су и зли”?

Да, али мислим да та реченица пре свега говори о нашој немоћи као одраслих да разумемо та млада бића која покушавају да пронађу своје место у заједници, да их усмеримо и да их научимо шта је добро, а шта лоше. Она је много више одраз немоћи, очаја и пораза него стварног става према деци. Зато њена реченица више говори о њој и њеном очају. Ја заиста не верујем да су деца по природи зла. Верујем да су често изгубљена, препуштена сама себи и да понекад бруталност постаје део њиховог одбрамбеног механизма или начин доказивања, што их, наравно, ни на који начин не оправдава. Напротив. Али их истовремено чини људским и трагичним. Нарочито када су тако млади, када још немају развијену свест о емпатији и када ни сами не знају шта да раде са сопственим осећањима, несигурностима и страховима. У таквим околностима често се осећају најсигурније када су део чопора. А управо та професоркина реченица, на крају, можда највише говори о томе колико смо ми као друштво заказали и колику одговорност имамо према тој младој генерацији.

Филм је инспирисан истинитим догађајима, на његовом крају је исписана и посвета дечацима – жртвама вршњачког насиља?

Филм јесте инспирисан стварним догађајима, али није реконструкција ниједног конкретног случаја. Мени није био циљ да правим доку-драму, већ да покушам да разумем механизам насиља. Посвета на крају филма ми је веома важна. Филм је посвећен Алекси Јанковићу из Ниша и Махиру Раковцу из Сарајева, дечацима чије су судбине оставиле дубок траг у свима нама. Та посвета подсећа да иза статистика и медијских наслова стоје стварни животи и породице које остају са ненадокнадивим губитком.

И у „Устаничкој улици” и у „Шавовима” и сада у „3 недеље после” ви показујете тај истанчани осећај за креирање напетости. Привлаче вас такви филмови?

Да, привлачи ме тензија која не мора нужно да долази из спољашње акције, већ из нечега што стално тиња испод површине. Волим филмове у којима осећате да нешто није у реду и пре него што се то експлицитно покаже. У „3 недеље после” томе су огромно допринели директор фотографије Дамјан Радовановић и сценографкиња Сандра Субић. Нас троје смо дуго разговарали о изгледу и стилу филма, о арт дирекцији, али још више о томе какав емотивни импакт желимо да тај стил остави на гледаоца. Практично смо промишљали како ће публика реаговати на сваки појединачни кадар. Светло, сенке, архитектура, дужина кадра, све је било подређено једном осећању нелагоде. Као да посматрамо нешто дубоко непријатно, а притом не реагујемо.

Занимљиво је и то што се ова три филма некако и тематски надовезују, у смислу вашег изоштреног посматрачког ока с којим скенирате друштвене аномалије?

Нисам плански бирао те теме, оне су бирале мене. У „Устаничкој улици” бавио сам се питањем кривице и наслеђа прошлости. У „Шавовима” дубоком системском неправдом и траумом једне мајке. У „3 недеље после” фокус је на пукотинама које настају унутар заједнице, готово пред нашим очима.

Мене заправо стално занима шта се догађа са тим такозваним малим човеком када систем који би требало да га заштити закаже. Шта се дешава у том међупростору, у том брисаном простору, када појединац остане без ослонца у одређеном историјском, друштвеном или емотивном тренутку.

Мислим да се управо ту откривају неке дубље истине. И о друштву, и о нама самима.