„Кристални глобус – Гран-при” путује у Мјанмар

Карлове Вари – Почиње као бујан и медитативан портрет рада и пријатељства пре него што се неочекивано и органски претвори у потресну драму опсесије и квир жеље – овако је жири дефинисао филм „Сабирање воћа” редитеља Аунг Фјоеа из Мјанмара који је наградио „Кристалним глобусом – Гран-при” (и са 25.000 долара) као најбољи у главном такмичарском програму јубиларног 60. фестивала Карлове Вари.

И тако се догодило да први пут у дугој историји ове европске филмске манифестације победи филм из далеког и политички увек узаврелог Мјанмара (некадашња Бурма), а Аунг Фјое остаје забележен као један од малобројних мјанмарских филмских аутора који је икада на неком светском фестивалу награђен. Аунгу је награду уручила лично француска дива Жилијет Бинош која је и сама неколико тренутака пре примила свој почасни „Кристални глобус” за изузетан уметнички допринос светској кинематографији.

Иначе, у Фјоевом филму се приповеда кроз очи две младе жене, које се радећи у фабрици текстила у индустријском Јангону суочавају са исцрпљујућим послом, друштвеном репресијом и економском несигурношћу. Иако напоран темпо свакодневног живота гуши могућности за људску везу, обе жене настављају да сањају о интимности и бекству. Када се зближе, покрећу претходно утишана влакна сопствених емоција. У овом свом дебитантском филму Аунг Фјое даје све нијансе тишине суптилним гестовима и неизреченим жељама и кроз задивљујући ритам који осцилира између нежности и суровости истражује како женске жеље опстају у опресивној земљи у којој интимност и љубав међу женама остају друштвено неприхватљиви.

Међу лауреатима су и два врло добра филма о којима је ових дана већ писано на страницама „Политике”. Један је дански „Гост” Мадса Менгела, изврсна ауторова истрага о распаду породичних односа гледаоца, на тренутке смешан и истовремено дирљив филм који функционише као бриљантно одглумљена студија генерацијске трауме и опроштаја, уз стално присутни осећај да нерешена породична прошлост никада неће дозволити протагонистима да забораве ко су заиста и од кога потичу. „Гост” је награђен Специјалном наградом жирија, која подразумева и новчани износ од 15.000 долара, као и наградом за најбољу режију коју је и те како заслужио Мадс Менгел. Другом у „Политици” већ истакнутом филму – швајцарском „Срећна породица” Јана-Ерика Мака, припао је „Кристални глобус” за најбољу женску ролу који је отишао у руке изванредној глумци Ани Шниц, за улогу мајке којој су круте и неправедне социјалне службе одузеле двоје деце. У образложењу жирија се истиче да је Ана Шниц награђена „због њене задивљујуће, уздржане глуме мајке доведене до очајних крајности”, и то је сасвим тачно.

Изврсном, од стране интернационалних и чешких критичара високо оцењеном српском филму „3 недеље касније” Мирослава Терзића, који је светску премијеру имао у главном такмичарском програму 60. КВИФФ, жири за доделу Награде „Еуропа Цинемас Лабел”, која подразумева стимулацију дистрибуције овог филма у биоскопима Европске уније, ово своје признање једногласно је доделио уз следеће образложење:

„Као жири, имали смо тешку одлуку пред собом, јер је свих 15 филмова који су се такмичили за нашу награду било добро на свој начин, а ми смо три различите особе, свака са својим укусом, али овај филм нас је освојио и ујединио од првог кадра и држао нашу пажњу до самог краја. Глумачка екипа пружа изузетно снажну и аутентичну изведбу. Прича приказује животе данашњих адолесцената кроз њихове очи, дозвољавајући њиховим гласовима и перспективама да обликују наратив на искрен и убедљив начин. У својој суштини, покреће је групна динамика. Филмско стваралаштво Мирослава Терзића је запањујуће у сваком аспекту свог заната. Филм нас подстиче да заиста чујемо младе људе, да будемо ту за њих и да не скрећемо поглед!”

Награда Међународног жирија критике „Фипресци” за најбољи филм у паралелном такмичарском програму „Проксима” једногласно је додељена хрватско-српском филму „Ситни лопови” Мате Угрина, уз образложење у којем се каже: „Овај импресивни дебитантски филм проналази дубину и лепоту у животима који пречесто остају невиђени. Кроз богату атмосферу, дуготрајно посматрање и заводљив осећај мистерије, редитељ ствара тихи универзални портрет генерације ухваћене између економских тешкоћа, покиданих људских веза и потраге за припадношћу и достојанством. То је летњи филм са мрачним обртом, који означава долазак узбудљивог новог гласа у европској кинематографији.”

Ни кипарски филм „Лав на мојим леђима” Тоње Мисјали није остао ненаграђен. Њему је припала награда Екуменског жирија у чијем се образложењу каже: „Кроз густе, реалистичне слике које постају метафоричне у кључним тренуцима, филм прича причу о осамнаестогодишњој сенегалској избеглици Маријами и четрдесетогодишњој Кипранки Стели, са којима она ствара све блискију везу. Из екуменске перспективе, ’Лав на мојим леђима’ има јеванђеоски наратив. Изненађујуће, Маријама постаје Христова фигура за Стелу и друге који, само сопственом снагом, не могу да пронађу излаз из деструктивне доминације.”

Овогодишњи фестивал Карлове Вари који је прославио свој двоструки јубилеј – 80 година од оснивања и 60 година од независног (од Москве) континуираног одржавања, имао је прилично снажан главни такмичарски програм, рекордан број гледалаца, али и рекордан број великих звезда које су овде примиле председничке и почасне „Кристалне глобусе”. Међу њима су били: Меги Џиленхол, Џеси Ајзенберг, Марта Вашарјова и Џефри Рајт (председнички „Кристални глобуси”), као и Дастин Хофман, Жилијет Бинош и Ричард Робинсон ( „Кристални глобуси” за изузетан уметнички допринос), а са публиком су се овде дружили и Харви Кајтел, Кевин Бејкон и Кира Седвик. Било је ово узбудљиво и убедљиво фестивалско издање.