Задужбинарство код Срба

Богато илустрована монографија „Задужбинарство код Срба” Славка Вејиновића, у издању новосадског „Прометеја” и „Вукове задужбине”, по речима аутора, резултат је вишегодишњег истраживања, као израза жеље аутора да се у виду једне велике синтезе укаже на најзначајније српске задужбине. Ово дело показује колико је сама идеја задужбинарства дубоко укорењена у нашем народу, као „најзначајнија карактеристика српског националног бића”, како каже Вејиновић, јер је импозантан број задужбинара који су завештали своју имовину и основали задужбине, али, нажалост, није урађен комплетан и јединствен њихов попис. „Ипак, на основу расположивих података Универзитета у Београду, САНУ, Матице српске, Српске православне цркве и других институција и организација које имају већи број задужбина, са сигурношћу се може тврдити да је њихов број неколико стотина. Само у Архиву Србије чува се грађа о више од 400 задужбина”, објашњава Вејиновић у уводу овог издања, додајући и то да о великом броју ктитора готово да нема значајних података, неки су градили по више десетина задужбина, а неке задужбине временом су угашене, упркос томе што су имале значајну улогу у развоју српског друштва.

Књига је подељена у више сегмената: „Задужбинарство у прошлости”, „Фрушка гора – ’Српски Атос’”, „Даривали су своме роду”, „Задужбине у данашње време”, „Задужбине у заграничју и суседним земљама”, „Задужбине у дијаспори”.

Задужбинарство сеже дубоко у историју и стварања српске средњевековне државе и времена династије Немањића, који су љубав према свом роду изражавали градњом манастира, што је имало велики значај за очување културног и духовног идентитета српског народа. Манастир Хиландар прва је у низу великих задужбина, најпознатија светиња Српске православне цркве. Задужбинари су били владари и имућна властела, а после пропасти српског царства у средњем веку нестало је феудалне господе, па су затим манастире оснивали монаси и сам народ. Вејиновић посебно наводи манастире Овчарско-кабларске клисуре, који чине специфични целину, стварану током шест векова, упркос разарањима.

„На релативно малом простору, који се назива Светом српском гором, налази се десет манастира и два света места: Никоље, Јовање, Успење, Вазнесење, Ваведење, Преображење, Савиње, Благовештење, Илиње, Кађеница, Сретење и Света Тројица. За већину ових манастира не зна се када су основани и ко им је ктитор, али се за већину може рећи да су подигнути крајем 14. века, у време доласка монаха синаита у Србију”, пише Вејиновић.

Задужбина Стевана Магазиновића, бившег државног саветника из Београда, основана је 1872. године, и улази у ред најстаријих задужбина код нас, а основана је 24 године пре него што је донето прво законско решење о задужбинама у Србији. Српска краљевска академија пред Први светски рат имала је 13 задужбина и пет фондова, прва задужбина која је при њој основана била је Задужбина Николе Ј. Мариновића (1889), а подстицала је књижевно стваралаштво код нас. Београдски универзитет поседовао је велики број задужбина, и између два светска рата био је један од најбогатијих у Европи, а данас настоји да унапреди рад својих великих задужбина.

После другог светског рата држава је национализовала већину задужбинарских зграда код нас, у многима од њих су, у међувремену, станари откупили станове, што сада битно отежава поступак враћања одузете имовине, како аутор наводи. Данас, су регистроване 43 задужбине, 37 фондова, две фондације и један легат, а већина њих не располаже финансијским средствима за остваривање циљева због којих су основани.