Криза није изузетак у историји Битефа

Под слоганом „Усуди се да сазнаш” после једногодишње паузе 59. Битеф требало би да буде одржан од 14. до 20. септембра под притиском неодржаног Битефа прошле јесени. Селектор и председник фестивалског одбора Спасоје Ж. Миловановић најавио је селекцију коју чини седам представа из земље, региона и шире.

Слоган 59. Битефа „Усуди се да сазнаш”, према речима Миловановића, није био унапред смишљени концепт. Било је управо обрнуто. Појавио се тек на крају процеса селекције.

Битеф је одувек био повезан са најтежим искушењима. Од оснивања овог фестивала 1967. године до данас о њему се писало и негативно и позитивно. Колико је у том смислу било деликатно направити селекцију предстојећег фестивалског издања, забележили смо Миловановићево размишљање.

– Било би неискрено правити се да је ово обична фестивалска година. Прошлогодишње неодржавање Битефа отворило је низ питања која превазилазе један позоришни фестивал. Отворило је питање поверења у институције. Али било би једнако погрешно свести овогодишњи Битеф искључиво на те догађаје. Тиме бисмо готово шест деценија његове историје свели на једну годину и занемарили једноставну чињеницу да овогодишњи Битеф настаје у потпуно измењеној клими, са новим градским секретаром за културу, новим одбором, селектором… Битеф је настао као јавна институција и као такав постоји од 1967. године. Његова посебност није била у томе што је био изван система, већ у томе што је систем деценијама прихватао да уметност мора имати простор слободе – каже Миловановић и додаје:

– Мира Траиловић и Јован Ћирилов нису били дисиденти. Били су ванредни позоришни посвећеници и познаваоци, али и државни службеници, функционери, који су с изузетном вештином користили институционални простор за стварање уметничке слободе. То није била слобода од државе или њој упркос. То је била слобода унутар државе. Зато је једна од важних лекција Битефове историје управо то да се аутономија не подразумева. Она није трајно освојена територија. Она се стално изнова потврђује, гради и брани.

Догађаје из прошле године, отуда, примећује селектор Битефа, не посматра као једноставан сукоб слободе и неслободе. Јавна расправа их је, разумљиво, свела на неколико препознатљивих ознака: непоштовање државе, цензуру, отпор или алтернативни фестивал, али је стварност била сложенија.

– Проблем није био у томе што је Битеф јавна институција. Да јесте, тешко би било објаснити како је управо та институција готово шест деценија била синоним за авангарду, међународну отвореност и уметничку слободу. Проблем је настао онда када је нарушен консензус да једна јавна институција мора имати простор уметничке аутономије и шта све то подразумева. Паралелни програм који је тада настао био је, на први поглед, природна реакција и важан чин солидарности који је показао виталност позоришне заједнице. Али ни његови организатори нису тврдили да такав модел може трајно заменити институцију. Ентузијазам може покренути догађај, потврдити или оспорити политичку стварност, али је институција оно што обезбеђује континуитет – каже Миловановић и објашњава зашто је ово важно:

–Зато што читава јавна расправа о „слободи” Битефа оперише с имплицитном претпоставком која није тачна, претпоставком да постоји неки „природни” Битеф који егзистира независно од државе, а којег држава повремено напада. Те претпоставке нема. Он је, да поновим, од свог оснивања јавна институција. Управо зато је његово искуство толико драгоцено: показује да институционални оквир сам по себи није препрека уметничкој слободи. Пресудно је како се тај оквир разуме и штити. Чини ми се да је управо питање поверења једно од најважнијих питања које је отворила прошла година. Не само када је реч о Битефу. Готово истоветан однос постоји у сваком сегменту јавног живота. Поверење у медије, политичке странке, друштвене покрете, правосуђе, универзитете, спорт, цркву, војску, полицију или културне установе, данас је озбиљно уздрмано. Али, да поновим, неповерење у јавне институције може се препознати и у свакој другој држави и њој припадајућем друштву.

Где год политичка клима постане оштрија, додаје Спасоје Миловановић, институције које су деценијама узимане здраво за готово почињу да се доводе у питање. Све чешће се посматрају кроз политичке и идеолошке сукобе који их окружују, а све ређе кроз функцију због које постоје.

– Слична логика обележила је и припрему овогодишњег Битефа. Поједине трупе су прихватиле учешће, потврдиле долазак и ушле у процес реализације играња на фестивалу. Тек након тога су уследила писма и разговори са другим актерима и нова тумачења околности која нису долазила од организатора фестивала, након чега су неке од њих промениле своју одлуку. Не доводим у питање њихово право да донесу какву год одлуку. Оно што сматрам важним јесте след догађаја. Он показује да се данас судови формирају посредно, на основу интерпретација и политичких процена, много пре непосредног искуства, па и пренебрегавајући га. Не могу, нажалост, са сигурношћу да тврдим да је тај процес завршен. Очигледно је да се одлуке културних институција и уметника све чешће обликују под утицајем спољашњих притисака и јавних кампања. – каже Миловановић и још примећује:

– Битеф, овако посматрано, дели судбину сличних дебате које се воде широм Европе. Око фестивала у Авињону расправљало се о политичкој улози уметности и односу фестивала према савременим друштвеним сукобима. У Бечу се воде полемике о границама политичког ангажмана једног међународног фестивала и о томе да ли уметничке институције треба да буду места активизма или места јавног дијалога. Наравно, околности нису исте. Не тврдим да је Битеф исто што и фестивали у Авињону или Бечу. Али питања која се постављају често јесу сродна: где су границе аутономије културних институција, какав је однос уметности и политике, шта данас очекујемо од јавно финансираних фестивала и позоришта и колико институције могу да сачувају поверење у друштвима која постају све подељенија. Данас се од уметности често очекује да заузме унапред познату позицију. Ако то учини, оптужује се за пропаганду. Ако одбије да се уклопи у постојеће поделе, оптужује се за релативизам. Тако се уметност неретко налази у парадоксалној ситуацији да јој се истовремено замера и превише политике и премало политике.

Публику, међутим, занима да ли фестивал има шта да каже. Сматра Спасоје Миловановић и на крају поручује:

– Одговорност организатора није да непрестано објашњава околности, већ да пронађе начин да фестивал функционише упркос њима. Истовремено, Битеф је кроз своју историју пролазио и кроз далеко сложеније околности. Настао је у време хладног рата. Трајао је кроз распад Југославије, санкције деведесетих, ратове, хиперинфлацију, бомбардовање НАТО-а, социјализам, вишестраначје, хиперстраначје, промене власти, друштвених система и државних уређења. У том смислу криза није изузетак у његовој историји, већ готово њено стално стање. Питање зато није да ли је данас тешко правити Битеф. Тешко је било готово увек. Питање је какав одговор дајете на околности у којима се налазите.