Истина о Омер-паши Латасу

Текст господина Драгана Станковића „Неостварени сусрети кнеза Михаила и Омер-паше Латаса”, објављен 13. јула у рубрици Међу нама, а написан на основу записа српског политичара Јована Авакумовића о разговору са Омер-пашом у Паризу 1865. године и на основу недовршеног Андрићевог романа о паши, даје нам нов увид у историјске догађаје и личности из 19. века прожетог великим бременом и вишедеценијским сукобима и борбом нашег народа да се ослободи од вековима дуге турске окупације. Текст је занимљив, али одудара од историјске истине, посебно што се тиче праве улоге и лица овог потурчењака на Балкану, који је тада припадао турској царевини.

У 19. веку на Балкану су Срби започели процес националног ослобођења и уједињења словенских народа. Турци су строго пазили да Црногорци не ударе на Херцеговину, а Срби из кнежевине Србије на Босну. Посебно су били кивни на Његоша, који је разобличавао политику потурчењака, објашњавајући им њихово српско порекло и упућујући их на заједничку сарадњу у отпору против тираније турског султана и његових паша и везира. Управо зато су Турци ангажовали српског издајника и потурчењака Омер-пашу Латаса, султановог најоданијег мусира, да уништи Црну Гору и Његоша. И овај је то извршавао без милости. Водио је два сурова похода са својом анадолском војском на малу Црну Гору, један у периоду од 1852. до 1853. године и други 1862, када су Црну Гору од уништења дипломатском интервенцијом спасле Аустрија и Царска Русија на основу вапаја великог Његоша.

Петар Други Петровић Његош био је највећи српски крсташ и бранитељ православног хришћанства на овим просторима, који је кроз своја дела „Луча Микрокозма” и „Горски вијенац”, библије српства, истакао да је највећи приоритет српства национално ослобођење и уједињење у велику православну словенску државу. Док је кнез Милош фигурирао као турски вазал, он је владао својом малом земљом као „Горски цар”.

Историја је запамтила Омер-пашу (Михајла Латаса) као оданог и суровог, који је у крви гушио устанке против султанове тираније што су ницали широм Отоманске империје на три континента. Био је најбољи пример издаје свог народа и вере због снобовско-материјалних разлога и болесног каријеризма. Наравно да је као мудар и препреден човек знао да се у Паризу додвори српским младићима студентима, да се лажно представи и приказује као осећајан човек вредан поштовања и као поштовалац српских националних интереса. Истина је била сасвим другачија, јер вук длаку мења, али ћуд никада.

Кнез Михаило Обреновић и његов министар иностраних дела Илија Гарашанин сматрали су га најмрскијим српским непријатељем због велике кризе из 1862. године настале око статуса српских градова, када је после инцидента на Чукур-чесми дошло до сукоба турске војске и српских пандура и народа, што је резултирало артиљеријским бомбардовањем Београда од стране турског топништва са тврђаве. За поход на Србију код султана се пријавио лично Омер-паша Латас, али су интервенцију спречиле велике силе – Француска и Царска Русија. На конференцији у Канлиџи 4. септембра 1862. године донета је одлука о измештању турских војних посада и њихових породица из Београда и других српских градова са територије кнежевине у Турску.

Из тога се види зашто кнез Михајло Обреновић није хтео да прими у аудијенцију и да добродошлицом дочека омрзнутог и суровог турског мусира Омер-пашу Латаса. Не само да није хтео да дочека њега, него неколико година касније није дочекао ни самог турског султана „реформатора” и калифа ислама Абдул-Азиса, игноришући их као окупаторе српских земаља. На тај начин је кнез Михаило промовисао своју политику стварања војних хришћанских балканских савеза у циљу остваривања идеје о ослобођеном Балкану од турске окупације под геслом „Балкан Балканцима”.

О томе је сведочио писац „Начертанија” Илија Гарашанин, тада српски министар иностраних дела, у једном свом писму пријатељу Јовану Мариновићу: „ Ја рекох нема ништа ново, хоће да буде ’султан у Београду’. Ово је будите бог с нама. Народ га не трпи ни у Стамболу, а њега ево у Београду. Шта чинити с њим? Дочекати, али где и како? Књаз ми је за то дао заповести и ми ћемо нешто чинити па како испало... мало је и то незгодно што књаз није овде... Разуме се да би било боље да се књаз овде десио, али ко ђаво тера султана баш онда да овуда пролази кад књаз није овде.”

А у истом писму наводи шта он и кнез Михаило мисле о турским мусирима као што је био Омер-паша Латас, а у том случају Мидхад-паша: „Мидхад чини оно исто што је Скопљак код нас некад чинио. Разлика је само у томе што овај не набија живе људе на коље, али се уместо тога служи Дунавом тајно, а јавно вешалима. Довољно је, кажу, да се ко чини подозрителан у његовим очима па да главом плати.”

Миомир Гарашанин,

Београд